ЦРНА ТРАВА – Дојављено ми да сам освојио трећу награду за путописну причу у организацији удружења грађана „Снага пријатељства“.
Знепоље, рајски призвук тишине и благости
Често мислимо да су лепи, задивљујући, тајанствени предели далеки, нама смртницима тешко доступни и скупи. Нисмо свесни колико су наши крајеви препуни тајни које су нам, нашом похлепом за далеким и туђим, које је увек лепше и боље, мало познати. Некад нам прстом из даљине покажу које нас благости окружују.
Др Дејан Крстић, антрополог и етнолог, његова супруга Мира и Дане, њихов пријатељ, из Зајечара, преко Књажевца, Сврљига, Ниша, Бабушнице, уз реку Власину, нађоше ме у Преслапу. Диван првомајски дан, да ли због сунца и пробуђене природе, или због благости коју су унели у наш скромни дом. “ Дош’л ми госјанин и дочека га с’с срце – друго немам кво“, рекао би Драгослав Манић Форски.
Изнад Преслапа, на западу планина Грамада, коју народ зове једноставно Плана (старије генерације су често сваку планину називале Планом), са врховима Вртоп и Орловац , иза њих језеро и висораван Власина. Но овог пута крећемо на супротну страну, не баш одмах, морамо прво на југ, јер испред нас испречио крајњи огранак планине Руј, Рудине, на којој је наш сапутник, Дане, давне 1964.г. био граничар и имао је велику жељу да још једном види овај врх, овог пута погледом са другог брда, а караула на Рудинама је сада само зидина урасла у коров.
Крећемо колима из Преслапа земљаним путем који прати ток Црвенске речице. И пут и речица имају приближно исту дужину од око пет километара, онда се пут спаја са магистралним путем Власина – Трн – Перник, а речица се улива у Јерму, или локално Ерму. Пут је такав да се може и пешке упоредно ићи у корак са колима и уживати у неукалупљеној природи, али нама то чак и прија. Уживамо у пробуђеној природи. Изнад пута стмина, испод још стрмије, да се једва чује жубор Црвенске реке. Стране обрасле леском, буковом шумом, прошаране покојом јелом или бором призивају песнике и лиричаре да га овековече у песмама. А птице, јооој, да ми је да упијем то у себе за навек. Овде је човек ретка звер, природа се изборила за своју неурамљеност и слободу. Ми, путници, говоримо тек толико да не реметимо кућни ред шуме, али нам лица тихо озарена, прелива нас нека благост гостопримством.
Иза нас остаје Преслап сав у трешњином цвету, али и Мало Косово и Зла бара. Но легенде другом приликом. Улазимо у Знепоље. Котлина која почиње у Србији, а наставља се у Бугарској. Овде Ерма без пасоша прелази државну границу, а негде иза Трна се враћа градећи једану од најлепших и најочуванијих клисура да би се улила у Нишаву.
Пријатно ме изненадила котлина Знепоља, нарочито са бугарске стране.. Ни налик на ону која ми је остала у сећању од пре двадесетак и неку годину. Узорано, обрађено, посејано. А около котлине са једне стране брда, са друге високе планине Руј и Вртоп. Тек се одавде види колике су то громаде од планина. У овом моменту сам их видео као заштитнике свега што је у њиховом подножју. Баш одмарајући и леп поглед и за око и за душу. Људи предусетљиви, гостољубиви, услужни. У Знепољској потолини се налази и локалитет Зеленград, а да се ја питам сав овај крај би се баш тако звао, неописиво зелен, диваљ и питом у исто време.
Село Бусинци, тек на неколико километара од магистрале, и величансвени музеј грнчарства, а традиција дуговековна. Многи радови одавде су завршили у Лувру. Нажалост, ако сам добро разумео, последњи грнчар је престао са радом још пре петнаест година. Сликање изложених експоната у музеју није дозвољено. Оно што је посебан утисак на мене оставило, осим манастира-пећине Свете Петке у Трну, су три брда у облику полулопте, са леве стране пута на уласку у село Бусинци. Брда су потпуно исте висине, пречника, са истом, не претерано бујном вегетацијом. Промакло ми, мојом грешком, да их забележим оком фотоапарата. Ако је игра природе, што је мени мало вероватно, врло је занимљиво, а ако је нешто друго врло је тајанствено. Првом приликом, надам се не дугом чекању, потрудићу се код мештана да сазнам нешто више о томе.
Трн, Црква-пећина Свете Петке. Тик уз главну саобраћајницу, на поглед од центра вароши. Јединственост ове цркве је што се у њој налази камена погача, са свода пећине влаже сузе Свете Петке које су лековите, а на поду просторије је и отисак њене руке. На самом улазу, са леве стране, је камена слика мајке божје и крст. По легенди Света Петка је у овој пећини нашла спас пред потером нахушканих безбожника. Домаћица храма благречива, као дугочекана порука од које се оздрави. Посматрам лица мојих сапутника. Мирни, тихи, ниједна сувишна и непотребна реч није изговорена. Рекао бих живи људи храмови.
Пожелели смо да видимо и Трн у првомајском издању. Мислим да су сва места радним даном налик једна на друго, а празнично свако има своју боју. Мала варошица са око две хиљаде житеља, непреоптерећена саобраћајном гужвом, довољно паркинг места бар данас. Нема пролетерских и државних застава да вијоре, као и код нас, али осећа се нека тиха драж коју са собом донесу овакви дани. Сликамо се, успомене умеју да буду благотворне. Кафане, волим да их тако зовем, нешто између традиције и савременог. Послуга млада, осмехнута, пријатна за сваки разговор. Разумемо се, наравно, то не мора да наглашавам, језици слични, с обе стране границе била и остала иста мука, обичаји, трпељивост и нека посебно тиха пријатност. Верујемо да ћемо колико већ сутра поново бити овде.
Настављамо планирано, али назад, враћамо се у Србију. После граничног прелаза у Стрезимировце, настављамо ка Клисури, негдашњи Дервен, али нас пут води да скренемо лево. Први путоказ, десно, за Сухи До, мада више волим назив мештана Сујдол, мало, питомо сеоце, који се више и не види са главног пута, а ка њему се пружа земљани пут изнад кога је дрвеће склопило гране. Улазимо, кобајаги асфалтом у коме су рупа до рупе, у село Костошевци. У негдашњем центру села, великог за схватања житеља ових крајева, оронула и пропала црква, задружни дом, продавнице. Само катанци рђају на иструлелим вратима. Растужих се. Баш ми би јако жао и горко. А около пљуснуло море тишине које је овог пута као со на рану. Болно.
После неколико километара кривудавог, уског асфалта кроз прелепе буквике стижемо у Паљу. Село из прве емисије о нестајању села у Србији. С једном путном торбом у којој је углавном печалбарски алат, и дечицом за руку, отиснуо се народ у бели свет маштајући о бољем сутра. Не могу, а да ми на ум не дође књига Драгољуба Ђорђевића Брке, професора социологије факултета у Нишу, „Лепа села лепо копне“, са поднасловом који ми увек измами сузу „Синко мој, згасну наше селце“.
Од моје покојне баба Смиље ми остало у глави да код новорођенчета и у цркву увек треба ићи пре подне док се звезда што нас греје још диже, никако у заод сунца. Успели смо наравно зато што нисмо журили.
Манастир Пресвете Богородице, Паља, Знепоље. По неким подацима потиче из деветог века и један је од најстаријих хришћанских храмова на свету. По предању и Свети Сава је својевремено помогао његову обнову, а и сам је коначио у њему на путу за Јерусалим. Лево од манастира је мушко гробље док је женско одвојено на брду изнад. Крај манастира протиче Паљски поток или Меденица који се уливају у Ерму. Окружује га шумовит крај беспрекорне тишине. Преко потока у брду су два извора. Вода јачег извора је лековита код очних болести, а десетак метара од њега је други који помаже женама које не могу да остану у благословеном стању. Са још једном обновом ове светиње се почело 2010. г. Његов дан је Велика Госпојина 28. август. Овде свако сваком постаје род, помоз бог. Човек пронађе човека не само у другом, него и у себи.
Проглашавам ову котлину, са свим околним брдима, побрђима, планинама, потоцима и речицама, шумама и тишином, за свето место, а људе овде рођене, које је све заобилазило сем историје и великих искушења, за свеце.
И да се вратимо на почетак. Погледајте око себе, верујте има важних, великих, значајних локалитета чија је једина мана мала реклама. Ту су вам близу, ни скупи, ни напорни, а чекају вас да их откријете. Живи били па да се већ колико сутра сретнемо на једном оваквом путовању и верујте, не знам како али ћемо се препознати.
