Незгодија боже сачувај.
Приметио сам да неки ликови, користећи згодне прилике, привремено напуштају моје приче и живе као сав свет. Готово је немогуће разликовати их од природно рођених људи. Исто се облаче, исто говоре, шетају градом. Исти су, а нису исти. Мало су дрскији, мало смелије безобразни, мало нежнији, мало тужнији, мало природнији од природних. Рекло би се исти а опет нису исти. Дижу револуције, хоће да бију за правду, имају времена да саслушају мученика, умеју да загрле тугу и да теше жал. Не мисле да ишта има за шта би рекли: ово је моје. Они још смелији дрпају женскиње за седалице, завлаче им погледе у деколте, безобразно им намигују, намамљују их на безобразлуке, ускачу им у кревете, а о понашању у кафанама и да не причам.
Уочи ли их ко и препозна као моје нека их слободно приведе мени, мада, признајем, ни сам не знам шта ћу са њима.
ФБ: Милко Стојковић
