ЖИВОТ или ЗНАМ ТЕ СЕНКО КАД СИ ЧОВЕК БИЛА
– И…када сте приметили нестанак тог човека?
– Па, од пре неколико дана сам сасвим сигурна мада се то није догодило одједном.
– Нестао или није?! Има ли га или не?! Ми смо државна институција која се ослања само на чврсте доказе, ми не признајемо рекла-казала.
– Кажем вам да га је временом бивало све мање, као да се топио.
– Ти се са мном шалиш?
– Зар вам ја оваква каква сам личим на комичара?
– Реците ми нешто ближе о том човеку.
– Био је то грмаљ од човека. Ма шта грмаљ, храст. Стена. Ма мало је то, планина је од човека био. Кад он крене, а ишао је лако као срна, стазе се саме пред њим отварају, гране и шипражја се склањају у страну места да му начине, звериње је пред њим мењало правце кретања.
– Када сам рекао да ми кажете нешто ближе о њему нисам мислио на то, мислио сам да ми кажете његове личне податке. Име и презиме, годину рођења, место рођења, адресу становања.
– Небитне податке тражите, сасвим небитне. То вашу истрагу може одвести на сасвим погрешну страну. Зар је битно име, место, године? То су подаци за бирократију, а ми овде треба да нађемо човека. Човека, разумеш ли ти?
– Не разумем.
– Нисам ни очекивала да разумеш.
– Како? Па што сте дошли овде ако нам не верујете?
– Треба да нађемо човека који је знао да помогне, да утеши, да каже реч па да излечи, човека са осмехом. Lepo stavi ruku bolnom na rame, a njumu već bude bolje. Melem od čoveka. Е тог i takvog човека треба да нађемо. Топио се, топио и истопио. У маглу се претворио и измаглио. Живот га појео.
– Аха! А никако да вас питам ко сте ви? И што вам је уопште толико стало до њега?
– Ја? Ја сам његова сенка. Само сам ја остала од онолике људине..
