МУЧЕНА ДУША. – Ако оћеш да извршиш анкету у Лесковац, сас које се људи највиш грејев овдека, на слово З, сваки ће ти каже тачан одговор, ЗДРВА. (Мира Ђермановић)
Начуљим ти ја уши, овија дни, сви зборив од пелет, „тој ти је госпоцко грејање, нема се мршкаш, нема стрвољ по кућу, мож’ га запалиш од спротива, милина Божја. Реко, ај’ ћу тумарам малко, мож’ је истин толко арно, које ћу се мучим с овија дрвишта, трупи, ређај, уноси, чисти.
Нанесе ме пут куде једнога господина, викав куде њега је млого квалитетна роба. Тој што по неки пут тури мрвка песак, да су потешки џакови, неће гледамо на све. Што викав наши Лесковчани, никој неје без ману.
Млад човек, малко чутурес’, ал’ млого истулбија мешину. Б’ш си личи на овија данашњи, ко ги викав БИЗНИСМЕНИ. Види се, овај неје обрисаја зној од чело.
-Прике, имаш ли пелет и пошто је?
Он, онакој, извргољи очи ко петобанке, поче замуцкује:
-Чула си како су ни ограничили, ал’ ја немам рачун за теј паре да продавам. Мора ти повећам цену, па за превоз ће си платиш.
-Дал’ мора да наплаћујеш превоз?
-Како не мора, видиш ли пошто је гориво, не могу се уклопим, ћу пропаднем начисто. Знаш ли ти колко су овеј машине, па дрва док ми дотерав, плаћам радници, ич ми се не исплати овој да работим, него те, започеја сам а оћу и на народ да помогнем, да прекарав људи зиму.
Реко: (Мира Ђермановић)
-Види се да си мучена душа, типка те нема, секирљав си. Башка што си душеван човек, помагаш на људи у овуј скупоћу, такви ги ретко има у данашњо време. Батали ти овуј работу, неје тој за притрни људи.
-Па, које ме ти тетке саветујеш?!
-Да идеш синко на одмор у Хургаду, да се одмориш, да уживаш. А што би ти се израдувале ајкулеее…
Еве, збирам си сучке и трпам под ајет, које ћу с празан буђелар. И овуј зиму да прекарам, после ће је л’сно.
