ЛЕСКОВАЦ – Беседа проф. Мирослава Димитријевића, председника Српске духовне академије, изговорена 9. децембра 2019. године, на промоцији романа „ Сизиф између Буњина и Хесеа“, аутора Светолика Станковића.
МИРОСЛАВ ДИМИТРИЈЕВИЋ: ЧЕТВЕРОСТУБЉЕ МУДРОСТИ И ЧЕТВЕРОСЛОВЉЕ СТВАРАЊА
ОГЛЕД: На примеру романа „Сизиф између Буњина и Хесеа“, аутора Светолика Станковића
Роман „Сизиф између Буњина и Хесеа“ Светолика Станковића је мудра књига, насејана ауторовим и туђим мислима. Зашто и туђим? Па ниједан човек на свету се није научио само на свом искуству, јер у противном требало би му неколико земаљских животада достигне садашњи степен.
Ако бисмо направили један археолошко – књижевни пресек, на том стратумубисмо видели наплавине личне и обавезне лектире, од источњачке литературе, коју у овом случају представља Буњин, први руски добитник Нобелове награде, до Хесеа, швајцарско – немачког писца и нобеловца, који представља западњачку књижевност.
Шта ради Сизиф између њих? Ако се чита с десна на лево, Сизиф се зове Физис (Физички), а физички рад је узалудан, никад се не исплати, као да је основна порука. Али Сизиф је одавно прерастао у симбол опште узалудности, сваког труда и напора, међутим има и посебан значај – представља иницијацију уласка у мудрост.
Шта је мудрост? Може ли се она коначно дефинисати, заокружити? Не може. Узалуд су и много мудрији од нас то покушавали. Како се долази до те мудрости? То се лепо види и очитује из поменутог романа Светолика Станковића, преко четири стуба мудрости: Емотивне, Разумне, Духовне и Социјалне – интелигенције. То је четверостубље сваке мудрости. Али, пазите, није свака генијалност поуздана. Поуздана је само морална мудрост, тојест православно – Целомудреније, а којега има у изобиљу у овој сјајној тестаментарној књизи Светолика Станковића. А Станковић је прешао тежак пут развоја док није себе изградио у целовитог човека, од индивидуе до личности. Та индивидуација (Јунг, Јеротић ) подразумева упоредни развој емотивне, разумне и духовне (спиритуалне) интелигенције, које са социјалном интелигенцијом (Фром), чине четири стуба сваке личности, као што рекосмо. То је мучан пут или боље речено уска стаза индивидуације и/или обожења, а његов роман „Сизиф између Буњина и Хесеа“ је исповедно, аутобиографско дело и јединствен сведок те индивидуације и целомудренија, тако да можемо (условно) ставити знак једнакости између аутора и његовог дела, као што се прожимају Творац и Творевина.
Четири стуба човекове интелигенције, које поменусмо, су истовремено и четири стуба човечанства, које је запоставивши своју емотивну, духовну и социјалну интелигенцију остало осакаћено, инвалидно, скврчено, непотпуно развијено, па му се сав напор, као камен Сизифу, увек враћа назад, као клетва клеветнику, као пљувачка бачена на небо, јер све што чиниш – чиниш себи. А чинећи себи – чиниш и Богу. Сад пази шта, коме и како чиниш, јер ће све теби опет да се врати. Од доба рационализма и такозваног просветитељства савремена цивилизација истиче пре свега само разумну интелигенцију, запостављајући комплетност човековог бића.
Та префорсирана рационалност, рационална интелигенција, довела је ово човечанство до тог степена да се оно већ сада плаши вештачке интелигенциј, упркос првом закону роботике: „Робот никада не сме повредити човека“, али робот је већ одавно и жестоко понизио човека, јер, нпр. он научи све шаховске комбинације за само пет минута, што ни највећи шаховски генији (Аљехин, Спаски, Фишер) никада нису могли постићи.
У поменутом роману, осим духовног преображаја главне личности (наратора) пратимо и како је текао процес преображења новог социјалистичког друштва кроз школовање и искуство појединца, односно аутора, директног учесника, па и самоградитеља своје нове личности, тако да је овај роман истовремено и лични тестамент аутора Станковића, али и тестаментарна копија једног времена, система и друштва, које се само од себе урушило у својој имплозији.
Икаровским погледом на „Сизифаа између Буњина и Хесеа“, у роману Светолика Станковића, открива нам се могућност како на нов начин решити сизифовски проблем камена, који није само мит, већ универзална загонетка, бар овог, човечанства у петом холоцену. Ево како Светолик Станковић решава тај проблем: „То је терет који носим о врат, као да носим највећи воденични точак. И нека га носим и не бежим од тог терета. Нека свако носи свој крст, ја ћу носити и тај терет приде, без роптања“ (стр. 116). Е, у томе се огледа сва величина српског духа, мучеништва и мудрости, која кроз мучеништво и долази – српског Свечовека (Велимировић).
Наиме, камен је у српској традицији, старој и новој вери, симбол Неба, јер је вечан као и Небо, служи као жртвеник, олтар, надгробни белег.. .Шта онда уствари Сизиф гура узбрдо: камен – као материју, камен мудрости, која се стиче целог живота, камен као жртву Небесима или гура земно Небо у небеско Небо? (Дигресија: на Памиру заиста постоји висока планина која се зове Небо, на чијем врху, кажу, постоји добро чувани Мојсијев гроб). Само Срби (у њих рачунам свих 12 словенских народа, јер су се у прошлости сви звали Срби), једини имају реч Небо у свом речнику. И друго питање, да ли Сизиф то мора или чини добровољно, докле, није ли свако од нас Сизиф, када на крају живота сведе рачуне, када се угаси сујета и таштина, и човек схвати да је све „дим и паучина, безвредна лакрдија, којом се комедијант живот поиграва са људима“ (С. Станковић, стр. 358), постоји ли неко објашњење? Постоји: „Нека се небески котур ваља даље, човек (читај Сизиф) је ту бачен по злу случају, увек ће остати на губитку. Пораз му је досуђен самим рођењем’’, каже аутор Светолик Станковић (стр. 354). Вероватно је у праву човек Светолик Станковић, али писац под истим именом и презименом, који је написао овакав роман, и друга дела, не може овако, из превелике скромности, резоновати, јер није узлуд корачао овим светом. „Имао се рашта и родити’’ (Његош).
Ово човечанство, окамењеног срца, Јеврејин Енрико Јосиф, професор музике и мудрац, наклоњен Србима и добар апологета Православља, своју књигу је насловио „Камено стадо’’, у којој каже да је човек учинио највећи грех разбијањем атома, јер се „умешао у божанску постељу стварања (Е. Јосиф)“, „ грех је против Светога Духа због чега јој нема опроштаја“ (мисли се на америчку и европску науку). (С. Станковић, стр. 354).
Како је Станковић пратио себе, своја посртања и уздизања, свој напредак у животу? Па управо преко писама самом себи. Иначе, епистоларна књижевност, је позната и коришћена форма (Ганди: „Писма Индири“ – као прича о свету на дарвинистичко/енглески начин, и Рилке: „Писма младом песнику“ – као стил повратка себи, свом унутарњем ја, али помало и на немачко/ аутистичан начин…).
Писма самом себи, свом другом Ја, јесу нешто ново, што су надреалисти смислили и користили, као начин самоспознаје или православно речено созерцање. (А. Вучо, Д. Матић и др.)
Међутим, писма самом себи као главна метода романа „Сизиф између Буњина и Хесеа“ Светолика Станковића јесте интересантна новина у нашој књижевности. Површни читалац би одмах коментарисао да се ради о алијенацији, удаљавању човека од човека, као резултат општег напретка друштва, што је празна прича, већ су писма самом себи пут и начин да се аутор Светолик Станковић врати себи, суштини свог људског бића, свом Над Ја или Супер Егу, свом Анђелу чувару. Напредак човека и човечанства се не састоји од удаљавања од Бога, и окретања леђа Њему, већ у повратку Богу, у „назадовању“, у окретању лица ка Богу Творцу и Сведржитељу, у повратак к Њему – и росном добу човека.
Није нам намера да, чак ни врло сажето, препричавамо ово изузетно дело, јер то и да хоћмо не можемо, зато што се велика дела не дају тако лако освојити, нити можемо поновити њихову – мрезговитост. Зато смо одлучили да на примеру овог романа, иначе врло искреног, духовног и мудрог, дакле врло погодног, дочарамо и „реторту“ стварања сваког дела, па и овогромана о којем беседимо. Тај процес реализације сваке идеје зовемо „Четверословље В“ или „Четири В“, а у складу са васељенским законима стварања. О томе се није до сада не много, него нимало говорило, а за нас, мало племе писаца и читалаца, што своје гене и мудрост вуче од Винче и Веда, верујем да ће бити од значаја.
Тај процес стварања дела од идеје до конкретизације, реализације, одвија се преко чеетири нивоа, која одговарају четирима природна елемента и зовемо – „Четверословље В“ или „Четири В“, а у складу са васељенским, онтолошким законима стварања, као и са традицијом Протосрба, Прасрба и Срба до данас.
Прасрби су веровали да је тело нечисто, а да су ватра, вода, ваздух и земља свети и не смеју се скрнавити. Зато су своје мртве излагали на дрвећу, а потом у посебне – докме (Докмир) или „куле тишине’’. Такав обичај је постојао у Лепенском виру, а данас се примењује на Тибету, и у Ирану, старосрбској – медејској Персији (И. Куљачић).
Свако човеково стварање почиње идејом о нечему. Сваку идеју на нивоу природног елемента представља – ВАЗДУХ.
Кад уметник (стваралац) оцени да је идеја добра, онда прелази на размишљање о томе како, на који начин да то реализује. Он тада гори у стваралачкој грозници, у врућици, који пут изабрати и којим правцем кренути даље. Тада је уметник на нивоу елемента – ВАТРЕ.
Када се коначно одлучи којом ће методом и која средства притом користити, он је већ донео битну одлуку и ток стварања је каналисан, има своје корито и обале, конкретније је дефинисан. То је елемент – ВОДЕ.
Многи људи овде стану, бојећи се успеха или неуспеха и никада не начине и тај последњи корак да доврше започето дело, већ само о њему причају. Ти ствараоци нису комплетни, немају моћ поостварења. Они који наставе чин стварања у њему учествују свом својом емотивном, рационалном, духовном и социјалном интелигенцијом – и на том четворостубљу мудрости, као на четири камена, подижу своје дело, остварују га, реализују, конкретизују, доводе га на ниво елемента – ВАСЦЕЛОСТИ, односно до нивоа Земље или ВАИСТИНЕ.
Наравно, као и све што је исконско србско, преузето је, преотето је, украдено је, (као и ова реторта мудрости стварања) и присвојено, приписано другим народима и језицима. То је посебна прича и није тренутак да о томе сада беседимо.
„Сизиф између Буњина и Хесеа“ је тестаментарни роман академика Српске духовне академије Светолика Станковића, првокласног романсијера, аутора и десетак других врло значајних књига прозе и поезије, образованог и мудрог интелектуалца, роман који ће остати као сведочанство о његовом животу, али и о једној епохи пуној контроверзи, супротности, противуречности, тескоба и тегоба, али и по великом заносу и полету да се профилише и створи нови човек и друштвени поредак, на идеалима лево оријентисаних интелектуалаца, писаца и уметника. Роман „Сизиф измђу Буњина и Хесеа“ је врхунац књижевног стваралаштва Светолика Станковића и један од најбољих романа актуелне српске књижевне продукције.
