ИЗ ПРЕДГОВОРА:-записа АУТОРА из књиге:ДЕЦА У ИГРАМА И ПЕСМАМА ПОВЛАСИЊА, Власотинце 2022.г.:-Патријахална, затворена средина (а таква је била лужничко-црнотравско-власотиначки крај); имала је свој културно-забавни живот који је био потпуно у складу са друштвено-економском организацијом живота и рада.
Све је то тако било: под Турцима, после ослобођења од њих, па све до после Другог светског рата.
Наравно да по ослобођењу од Турака, производња се карактерисала ниском продуктивношћу па је требало много рада да би се обезбедила егзистенција породице.
Пошто је патријахална средина знала за децу, момке и девојке (младиња-младити), средовечне и старије људе (старејити), то се културно-забавни живот одвијао тако да су у њему учествовали сви. Било је и таквих манифестација у којима су учествовале претежно жене.
У складу са материјалним могућностима и прохтеви су били доста скромни. Од раног пролећа до касне јесени људи су били преокупирани радом. Одмарали су само за време празника.
Тада се долазило до узајамних посета и дружења. Домаћини су водили разговор о летини и домазлуку. Младићи и девојке су се сретали на саборима који су били приређивани у времену сеоских слава. Више времена за дружење је било у току зиме.
Тада је долазило до честих посета комшија и родбине. Ближа родбина ишла је на поседак и по више дана.
Деца су имала своје игре и забаве. Деца-чобани и чувари остале стоке, имали су времена, док су чували стоку, да се играју.
Играли су се на чистом ваздуху и зеленом терену. Игра у таквим условима је била корисна и здрава, јер је будила њихову машту, промућурност, сналажљивост и довитљивост, и све то им је користило да одрасту и да се формирају у здраву и успешну генерацију младости и да се витално одрже до старости.
Наши преци-деца, понајвише су се играла жмурке, каиша, клиса, јунака (Нека бије…! Нека бије…!), скок удаљ, рвање, трчање, свињка, труле кобиле, бацања новчића на линију, две ватре и друге сличне игре. Неке игре су заједнички играли девојчице, а девојчице су саме играле пиљака и са луткама.
Деца не воле претпролећно време, када је земља још пуста и гране голе, кад нема ни снега, ни цвећа, ни воља, ни зимских игара, ни купања у вировима река: Лужнице, Власине, Пусте реке, Каланске, Бистрице.
У такве дане, клатећи се на комшијским тарабама и жмиркајући на сунцу, „мали људи“-деца, измишљају нове, често чудне дечје игре.
Деца су била укључена у производњу и то нарочито чувајући стоку.
За то време а и у времену кад је стока пландовала, деца су се забављала.
Дечје игре су биле: џилит, свињка, пулке, ораси, дамба, царушке, дамба, „тирке“ и друге.
Наравно, када се пошло у школу онда се њихова игра проширила на још друге игре: школица, између две ватре, ластиш, игра лоптом, кликери и друге.
У времену верских и других празника, породичних светковина:свадби, краваја; онда вашара и на пољима када се жело, сакупљало сено, копало на њивама, чувала стока; увек се одвајкада све то радило уз песму.
Мала деца су често у игри опонашала одрасле у пословима рада у поље или у породичним односима или породичном раду мајки и очева.
Мајке, бабе и тетке су кроз песму исказивале своју радост, своју тугу, љубав и све то преносиле на децу. Деци се певало када су се рађала, када су расла и стасавала за живот у заједници.
Деци су певане успаванке када су била у љуљашкама, негде на некој њиви или ливади у планини.
Сама деца су и сама научила разне песме у игри и забави многе обредне и лирске народне песме, које су певане у лазарицама, краљицама, у игри, у чувању стоке и у времену када су се појављивале прве симпатије о љубавним јадима.
Дечје игре и песме у власотиначко-власинско-лужничком крају нису довољно истражене у прошлости, ни данас; па сматрамо да ће ова скромно забележена лична сећања аутора и записи других записивача и истраживача допринети да остане траг за наредна поколења деци да знају да кроз игру и песму се радују животу.
Све је то тако било: под Турцима, после ослобођења од њих, па све до после Другог светског рата.
Наравно да по ослобођењу од Турака, производња се карактерисала ниском продуктивношћу па је требало много рада да би се обезбедила егзистенција породице.
Пошто је патријахална средина знала за децу, момке и девојке (младиња-младити), средовечне и старије људе (старејити), то се културно-забавни живот одвијао тако да су у њему учествовали сви. Било је и таквих манифестација у којима су учествовале претежно жене.
У складу са материјалним могућностима и прохтеви су били доста скромни. Од раног пролећа до касне јесени људи су били преокупирани радом. Одмарали су само за време празника.
Тада се долазило до узајамних посета и дружења. Домаћини су водили разговор о летини и домазлуку. Младићи и девојке су се сретали на саборима који су били приређивани у времену сеоских слава. Више времена за дружење је било у токум зиме.
Тада је долазило до честих посета комшија и родбине. Ближа родбина ишла је на поседак и по више дана.
Деца су имала своје игре и забаве. Деца-чобани и чувари остале стоке, имали су времена, док су чували стоку, да се играју.
Играли су се на чистом ваздуху и зеленом терену. Игра у таквим условима је била корисна и здрава, јер је будила њихову машту, промућурност, сналажљивост и довитљивост, и све то им је користило да одрасту и да се формирају у здраву и успешну генерацију младости и да се витално одрже до старости.
Наши преци-деца, понајвише су се играла жмурке, каиша, клиса, јунака (Нека бије…! Нека бије…!), скок удаљ, рвање, трчање, свињка, труле кобиле, бацања новчића на линију, две ватре и друге сличне игре. Неке игре су заједнички играли девојчице, а девојчице су саме играле пиљака и са луткама.
Деца не воле претпролећно време, када је земља још пуста и гране голе, кад нема ни снега, ни цвећа, ни воље, ни зимских игара, ни купања у вировима река:Лужнице, Власине, Пусте реке, Каланске, Бистрице.
У такве дане, клатећи се на комшијским тарабама и жмиркајући на сунцу, „мали људи“-деца измишљају нове, често чудне дечје игре.
Деца су била укључена у производњу и то нарочито чувајући стоку.
За то време а и у времену кад је стока пландовала деца су се забављала.
Дечје игре су биле: џилит, свињка, пулке, ораси, дамба, царушке, дамба, „тирке“ и друге.
Наравно када се пошло у школу онда се њихова игра проширила на још друге игре: школица, између две ватре, ластиш, игра лоптом, кликери и друге.
У времену верских и других празниика, породичних светковина:свадби, краваја; онда вашара и на пољима када се жело, сакупљало сено, копало на њивама, чувала стока; увек се одвајкада све то радило уз песму.
Мала деца су често у игри опонашала одрасле у пословима рада у поље или у породичним односима или породичном раду мајки и очева.
Мајке, бабе и тетке су кроз песму исказивале своју радост, своју тугу, љубав и све то преносиле на децу. Деци се певало када су се рађала, када су расла и стасавала за живот у заједници.
Деца су певане успаванке када су била у љуљашкама, негде на некој њиви или ливади у планини.
Сама деца су и сама научила разне песме у игри и забави многе обредне и лирске народне песме, које су певане у лазарицама, краљицама, у игри, у чувању стоке и у времену када су се појављивале прве симпатије о љубавним јадима.
У својој књизи АУТОР је презентиране многе лирске песме које су певане у прошлости код деце, а и сада се певају на почетку 21. века-лазаричке, краљичке, коледарске, успаванке и друге песме.
Патријахална, затворена средина (а таква је била лужничко-црнотравско-власотиначки крај); имала је свој културно-забавни живот који је био потпуно у складу са друштвено-економском организацијом живота и рада.
Дечје игре и песме у власотиначко-власинско-лужничком крају нису довољно истражене у прошлости, ни данас; па сматрамо да ће ова скромно забележена лична сећања аутора и записи других записивача и истраживача допринети да остане траг за наредна поколења деци да знају да кроз игру и песму се радују животу.
Записи АУТОРА из књиге:ДЕЦА У ИГРАМА И ПЕСМАМА ПОВЛАСИЊА, Власотинце 2022.г _2013.године. Власотинце.
ИЗВОР: из књиге АУТОРА 2022.године.
ФОТО ЗАПИСИ:АУТОР и из ПРОЈЕКТА ОШ „Браћа Миленковић“ у кој сам радио као математичар и сакупљао народне умотворуне преко ученика и сељака од Тегошнице,Г.Ораха, Своша БОРИНОГ ДОЛА,Дон ји дејан, Горнји Дејан, Гаре, Јаковљево, Преданча, Круишевица, Бољаре и у осталим селима власотиначког и црнотравскога краја
АУТОР:Мирослав Младеновић Мирац математичар у пензији-иноватор, локални етнолог, етнолог и историчар Власотинце
16.октобар 2025.године Влсотинце, Србија
