Математика није баук. Пише: Мирослав Младеновић Мирац, 23 мaј 2012, ОШ „Браћа Миленковић“ село Шишава, Власотинце.
Демократски дијалог и комукација наставник-ученик су „кључ“ упешноности на часу математике у школи. Нова реформисана школа мора да има демократски облик понашања наставника математике, у којој ће се створити праве претпоставке истинског образовања и самообразовања ученика.
Фото запис: наставник математике Мирослав Б. Младеновић Мирац са ученицима ОШ „Браћа Миленковић“ село Шишава – Ломница Власотинце
Само демократски дијалог у процесу учења, и комуникација на равноправној основи, могу истински бити прави фактор пружања помоћи наставника у учењу математике и напредовању ученика.
Имајући у виду да смо још оптерећени традиционалном ауторитарном школом, и ауторитарном свешћу самога друштва, тај идеал у нашим срединама ће се тешко, и уз велике опструкције, остваривати.
Учење математике, и напредовање ученика у том смислу, зависи од бројних и различитих фактора.
Наставник, као један од учесника у процесу, делује не само на постизање одређених резултата у раду и учењу, већ и на потстицање и развијање многобројних способности и облика понашања.
Од личности наставника математике у великој мери зависе квалитативни и квантитативни аспекти учења, интересовања, као и клима у разреду, васпитни и наставни поступци, методе ирезултати руковођења.
Повољна клима за учење и успостављање позитивних социјалних односа су тесно међусобно повезане, и зависне од способности наставника да разуме проблеме и тежње ученика, и да усклади њихово понашање.
Међутим, клима за учење математике зависи и од односа који постоје међу самим ученицима, а делимично и од опште атмосфере која влада у школи, као целини.
Добра настава математике подразумева не само познавање струке и способности преношења знања него и лична својства, усвојен систем вредности, темперамент и карактер наставника, што подстичу одређени систем интеракције – утиче на учења математике и квалитет знања ученика. Подстицаји за учење математике заснивају се на ставовима, а ови на нормама које се формирају у разреду.
Атмосфера (клима) у разреду, коју наставник ствара, по правилу, итекако утиче на подстицање или кочење учења. Атмосфера у разреду зависи од атмосфере у школи, у средини, и шире, у друштву.
Ако у школи преовладава нерад, јавашлук, и ако наставник, са поремећеним претставама о вредностима живота, са дневником улази у разред, онда, самим тим, наставник математике не може да створи радну атмосферу у разреду.
Значи, ако у средини цвета криминал, где се купују и продају оцене и дипломе, на улицама дешавају убистава, на телевизији се приказује насиља разног облика, ако је поремећен систем вредности у култури, и уопште у друштву, где се не цени рад, знање и морал, онда наставник математике, колико год тежио позитивним вредностима у школи и разреду, тешко да може много, суштински, да утиче у позитивном смислу на ученике.
Значи, ако у средини цвета криминал, где се купују и продају оцене и дипломе, на улицама дешавају убистава, на телевизији се приказује насиља разног облика, ако је поремећен систем вредности у култури, и уопште у друштву, где се не цени рад, знање и морал, онда наставник математике, колико год тежио позитивним вредностима у школи и разреду, тешко да може много, суштински, да утиче у позитивном смислу на ученике.
Садашња криза морала, система вредности друштва и у школи стварају потребу за посебним типом наставника – који ће одолети таквим искушењима, и који ће бити креативно – стваралачки, и свестрано, педагошки, психолошко – дидактички и методски стручно оспособљен, како би имао моралну и педагошко – стручну „чврстину“ да својим правим ауторитетом знања и вредности постане истински фактор у настави математике, и напредовању ученика у стицању знања из математике.
Настава математике као и сваки други предмет има своје одређене обарзовне и васпитне задатке., Остваривањем тих задатака остварују се опште компоненте општег циља васпитања у школи у развоју слободне, стваралачке, хумане и срећне личности ученика за живот у друштвеној заједници. Наставник математике у свом редовном раду, оствариваће образовно – васпитне задатке свога предмета комбинирајући различите методе које омогућавају сваком ученику да самостално изграђује математичке појмове.
Настава математике као и сваки други предмет има своје одређене обарзовне и васпитне задатке., Остваривањем тих задатака остварују се опште компоненте општег циља васпитања у школи у развоју слободне, стваралачке, хумане и срећне личности ученика за живот у друштвеној заједници. Наставник математике у свом редовном раду, оствариваће образовно – васпитне задатке свога предмета комбинирајући различите методе које омогућавају сваком ученику да самостално изграђује математичке појмове.
Ученике треба стављати у оне ситуације које им омогућавају да властитом мисаоном активношћу уочавају и издвајају оно што је математичко, што води кроз ситуације, тако да их оспособимо за уочавање законитости и генерализација.
Ученик не сме у настави математике бити само пасивни посматрач наставног процеса него мора бити у тај процес активно укључен.
Да би ученици што више били мотивирани да усвајају често доста велике математичке апстракције, морамо увек пазити на то да указујемо да математика има корене у конкретној реалности, у животним ситуацијама, у практичним потребама живота.
У настави математике треба се нарочито бринути о ученицима који показују посебан интерес и способност за тај предмет.
Такве ученике обично окупљамо у групе младих математичара.
Њихов рад се често у градским основним школама своди у раду на часовима додатне наставе, онда у оквиру рада математичке секције или пак према посебном програму за младе математичаре у оквиру више градских школа.
Некада се тај рад одвија у математичким групама и ван радног времена у школи.
У малим сеоским школама неразвијене средине, такве групе (3-15 ученика) се често формирају у групном раду на часовима редовне, додатне наставе, математичкој секцији; решавања математичких задатака са такмичења, онда конкурсних и специјалних задатака из математичког листа за ученике основних школа у Србији.
Рад у тим групама омогућава ученицима надареним за математику, да решавају теже, сложене задатке из наставног градива за редовну, додатну наставу и за обдарене ученике из збирки задатака за младе математичаре.
Такви ученици стичу широко математичко образовање, на један виши ступањ разумевања математичких знања, него што је предвиђено за просечне ученике у настави математике (од 5. – 8.разреда) основне школе.
Задатак тих група је од значаја за подизање уопште математичких знања; зато је дужност сваког наставника да на часовима математике уочава посебно заинтересоване и обдарене ученике за математику.
Тим ученицима треба сугерирати да се укључе у математичке групе. Не би било пожељно да рад у тим групама одређује само наставник према оним знањима која ученици показују на часовима.
Тако многи ученици који воле математику, али не добијају најбољу оцену, сматрају да би у другим приликама имали већи успех и желе да раде у групи.
Наставник би погрешио ако би их од те намере макар и посредно одвраћао. Рад у математичкој групи треба поставити на добровпљној бази. Али тај рад тражи и извесне обавезе ученика који се укључују.
Педагошким руководиоцима тих група (наставницима) задатак је да заједнички рад планирају тако да основна тенденција тога планирања буде „продубљивање“ и проширивање градива које се обрађује на редовним часовима математике.
Садржај рада у групама треба што више ускладити са програмом по разредима у настави математике за основну школу.
У групама се разрађују тежи задаци, а нарочито задаци који захтевају јаче поседовање математичког духа. Рад у математичкој групи треба да је тако организован да је сваком ученику индивидуално омогућено да се бави математиком онолико колико његов интерес и споособности захтевају.
Такође не треба код ученика стварати уверење да је једино математика најважнији предмет. Ученику треба објаснити на доступан начин значење и важност математике у животу, али треба знати да сваки наставни предмет у школи има своју образовно-васпитну улогу.
Ученици ће се касније у животу бавити различитим пословима и различитим струкама. Корисно је знање сваког наставног предмета.
Јако је штетно проглашавати да је највреднији ученик који зна математику. Код осталих ученика може се тиме, без потребе, створити осећај мање вредности.
Склоност неког ученика према математици, његова математичка усмереност садржава у себи интелектуалну, емоционалну и вољну страну.
Раније се, понекад, сматрало да висока надареност у интелектуалној сфери производи низ ефеката у емоционално-вољној и у социјалним сферама.
У раду са ученицима који показују посебан интерес и склоност за математику могли бисмо поставити ове задатке:
– омогућити ученицима проучавање појединих математичких тема којима се наставно гдариво продубљује или незнатно проширује, те решавање сложених задатака;
– рад организирати тако да се ученици што више оспособљавају за самостални рад, да развијају критичност мишљења, као и стваралачко мишљење;
– оспособљавати ученике да се у учењу математике служе домаћом и страном литературом која им је доступна, како би могли самостално да проширују занања и да их усмере за даље школовање.
Како успети на часу математике, често пута сам постављао себи ово питање када сам пре тридесет и више година – још из времена када сам почињао рад у школи под шатором. Наравно да је сваки попчетак био тежак, али младост, ентузијазам и љубав према математици и деци, све је баријере је рушило пред собом. Жеља сваког младог наставника је да успе у своме послу, али тај пут је трновит, пун препрека, некада и разочарења, успона и падова.
Моја препорука је да сваки наставник почне се самостално усавршавати:
уже стручно, методско – дидактички, педагошко – психолошки и да свако стечено знање обавезно проверава у пракси.
Тамо ће се некада често суочити и са многим противуречностима теорије и праксе. Када се наиђе на препреке, често несавладиве, увек су ту деца на часу, у школи да дају снагу наставнику да издржи, да се бори за њих. Тако још у почетку свога педагошког рада, одмах сам успостављао контакт и праву комуникацију са децом на часу, у школском дворишту, водио непосредан разговор и увек налазио начин да ресим неки свој а и њихов проблем, било у погледу стицања математичког знања, било проблема у њиховом одрастању.
У раду са ученицима који показују посебан интерес и склоност за математику могли бисмо поставити ове задатке:
– омогућити ученицима проучавање појединих математичких тема којима се наставно гдариво продубљује или незнатно проширује, те решавање сложених задатака;
– рад организирати тако да се ученици што више оспособљавају за самостални рад, да развијају критичност мишљења, као и стваралачко мишљење;
– оспособљавати ученике да се у учењу математике служе домаћом и страном литературом која им је доступна, како би могли самостално да проширују занања и да их усмере за даље школовање.
Како успети на часу математике, често пута сам постављао себи ово питање када сам пре тридесет и више година – још из времена када сам почињао рад у школи под шатором. Наравно да је сваки попчетак био тежак, али младост, ентузијазам и љубав према математици и деци, све је баријере је рушило пред собом. Жеља сваког младог наставника је да успе у своме послу, али тај пут је трновит, пун препрека, некада и разочарења, успона и падова.
Моја препорука је да сваки наставник почне се самостално усавршавати:
уже стручно, методско – дидактички, педагошко – психолошки и да свако стечено знање обавезно проверава у пракси.
Тамо ће се некада често суочити и са многим противуречностима теорије и праксе. Када се наиђе на препреке, често несавладиве, увек су ту деца на часу, у школи да дају снагу наставнику да издржи, да се бори за њих. Тако још у почетку свога педагошког рада, одмах сам успостављао контакт и праву комуникацију са децом на часу, у школском дворишту, водио непосредан разговор и увек налазио начин да ресим неки свој а и њихов проблем, било у погледу стицања математичког знања, било проблема у њиховом одрастању.
Касније када сам наилазио на теже проблеме на часу и у школи – а променио сам више од десет сеоских школа, мишљење деце ми је било много важно да успем у раду на целокупно образовном задатку у самој настави математике, као и уопште у сколи.
Задњих тридесет година, неуморно сам трагао у изналажењу узрока многих проблема у настави математике и у самој школи.
До пре неку годину, вршио сам на крају сваке школске године анкете код свих разреда од петог до осмог разреда, са једним потпуним поверењем за искреност деце у одговорима, да не “исцуре” ван код многих осветољубивих наставника у школама, и то до данашњег дана, нисам саопштавао та своја истраживања, због непостојања педагошке и друштвене климе да се нешто мења у односима наставник – ученик – родитељ.
Некада сам и плаћао високу цену, „забраном“ шест година рада у просвети. То су деца увек ценила и увек ми добрим узвраћала, што сам се увек борио за њихова права и увек био на њиховој страни.
Узајамно поверење и комуникација у односу наставник – ученик – родитељ може постојати само код наставника који је спреман на демократски дијалог, који је самокритичан у своме раду, одговоран и који то тражи од својих ученика на часу и у школи.
Некада сам и плаћао високу цену, „забраном“ шест година рада у просвети. То су деца увек ценила и увек ми добрим узвраћала, што сам се увек борио за њихова права и увек био на њиховој страни.
Узајамно поверење и комуникација у односу наставник – ученик – родитељ може постојати само код наставника који је спреман на демократски дијалог, који је самокритичан у своме раду, одговоран и који то тражи од својих ученика на часу и у школи.
Лични пример је најбољи метод правилног васпитања и образовања ученика у школи – од стране сваког наставника. И онда када се наиђе проблем код деце, било на часу или ван часа, потребан је педагошки такт, стрпљење и толеранција, да се уважава и поштује личност ученика.
Само тако се успева да се ученик придобије да воли математику, наставника и школу. Само креативан наставник, који се не плаши сујетности и који је моралан, одговоран и који воли свој позив, спреман је на потпуну сарадњу са ученицима на часу и ван часа.
Такав наставник је оспособљен као добар педагог, методичар и иноватор у настави и има шансу да води ђаке напред, да тражи, да уочавају грешке наставника и сопствене у своме раду.
Код ђака сам увек инсистирао да слободно пишу и говоре оно што мисле без икаквог страха за последице, јер неће нико то прочитати сем мене, а када некада се створе услови то ћемо објавити у јавности, што је тако и било и биће и данас.
Сугерирао сам да критички пишу о мом раду и о себи, јер ће тако да се уоче боље проблеми и да ћу као наставник боље да отклањам своје грешке у раду било у настави математике, било као васпитач у погледу односа према њима као личностима.
Сугерирао сам да критички пишу о мом раду и о себи, јер ће тако да се уоче боље проблеми и да ћу као наставник боље да отклањам своје грешке у раду било у настави математике, било као васпитач у погледу односа према њима као личностима.
Наравно то је чињено искрено у одговорима свих ових година и увек сам тражио да анонимно дају и реалне оцене и оне које би желели из математике на крају школске године. Наравно да сам све сопствене грешке отклањао у наредној школској години, а и од ученика сам то захтевао, па је некада ишло брже, а некада и спорије, што је зависило од педагошке климе у разреду и у самој школи.
АУТОР: Субота, 05. јануар 2011. Мирослав Младеновић Мирац, наставаник математике ОШ „Браћа Миленковић“ село Шишава, Власотинце – локални етолог, етнограф, историчар и писац на дијалекту ЈУГА Србије
АУТОР: Субота, 05. јануар 2011. Мирослав Младеновић Мирац, наставаник математике ОШ „Браћа Миленковић“ село Шишава, Власотинце – локални етолог, етнограф, историчар и писац на дијалекту ЈУГА Србије
