Повод писања је учешће у штрајку просветних радника Србије у коме учествујем као „независан“ (нисам члан ниједног синдиката и ниједне политичке партије) – са 30. минута рада у настави математике у малој сеоској школи на југу Србије. Ујутру пешице по мразу и хладноћи одем у школу рано и одржим једино ваљано час припремне наставе ученицима осмог разреда – ту сам „ван шеме“ штрајка.
- У школи се мрзнемо јер немамо адекватни парни котао који је „отишао“ на партиских промоцијама – али зато у дворишту стоји натпис листа „Политика“ („Народне канцеларије“) и „поклона“ неких играчки испод прозора, локалног политичког боса, члана ДС-а и народног посланика.
- Где се испод прозора од галаме споља тешко одржавају часови у школи. Тако у малој учионици лети се деца гуше, а зими мрзну.
- Важно је да су нам у Власотинцу и околним селима направљени „пич терени“-а „пољанчета“ и игралишта су нам нажалост пуста, јер данас наша деца и омлaдина су препуштена разним пороцима и неким другим вредностима живота и забаве које су штетне по њихов развој па и живот.
- Нисам пратио информације о „преговорима“ СИНДИКАТА и ВЛАДЕ, али када сам тек овог дана сазнао да ће се поново „играмо жмурке“: „тата на маму, мама на тату, деца килава“ – по јужњачкој народној изреци; одмах сам закључио: ЏАБЕ СМО КРЕЧИЛИ.
- Изгледа све коментаре које сам писао су служили „фрустрираним“ добро „плаћеницима“: Дачића, тајкуна, Динкића, Тадића, Николића, Јовановића, Коштунице, Драшковића, Палме Марковића. Кркобабића, Вучића, Тодоровића, и других тобожњих „левичара“, „демокарата“, „европејаца“, „патриота“, „десничара“, ултранационалистима, ултрамондијалистима и друга спадала, која ево од 90. године 20. века – добро профитирају на наше несреће од Триглава до Ђевђелије.
- Сви ситни апаратчићи У ТАКОЗВАНИМ СИНДИКАТИМА И „ЗАВИСНИМ“ И „НЕЗАВИСНИМ“ (кочопере се испред својих Газди њих четири) – показали су своје право лице; да нису достојни синдикалној борби и вођењу истинских преговра са владом о просвети као делатности од опште друштвеног и националног значаја за нацију и опстанак државе Србије. Прво се постављају темељи, па онда „споредне“ ствари – плате и остала ситна „помагала“, која су безначајна. Није чак ни важно што нам је образовање урушено до дна. Сви ћуте о томе, једино се кочопере ко ће бити „уљуднији“ или да „крешти“ по задатку уз „одрађивање“ послова за своје Газде-било у земљи или у иностранству.
- Када сам почео да пишем коментаре од 2005. године, мислио – да тек сам започео да пишем један мали део онога што треба да се пише у колумнама- које се не могу објавити у Србији, ако си независан критички интелектуалац и ниси приклоњен ниједном „јату“ било политичком или финансиjском лобију у Србији.
- Неко у коментарима рече: „Побогу, па зар имамо и „Агенцију за мирно решавање спорова!?“ – по питању „уговарања“ сусрета СИНДИКАТА и ВЛАДЕ. Када сам и сам то сазнао био сам пренеражен.
- Па зар нас све направише будале, те оволико изгубисмо часове и деци часове или неодржасмо или их скратисмо на 30. минута, па се вештином „довијам“ да одржим час на цело математике од петог до осмог разреда.
- Па људи они који имате децу и нисте себични и нисте протуве да мрзите себе до подне а ПОСЛЕ ПОДНЕ ЦЕО СВЕТ – схватите да у Србији „тихи штрајк“ у школама траје већ од 1998. године.
- Ово су само била „политичка одмеравања“ свакојаког олоша по Србији. Одбацујем да било ко користи мој стваралачки рад, своја 40. годишња етнолошка и историографска истраживања и написане радове објављене у часописима и написаних (неких објављених књига) – као писца песама и прича на дијалекту jуга Србије – историографију, етнологију, методику, педагогију, политикологију за личне интересе и докрајчење растакања Србије.
- Ту су и попови као МАРКСИСТИЧКИ потпароли по школама, болницама, партијама, војсци – да нам докрајче и традицију и вредности хришћанства као по мени филозофију живота.
- Никога није брига што деца беже са часова, било слаби или одлични, што се министри и медиокритети у општинама и окрузима кочопере да партиjске послушнике бирају као најгори олош на руководећим функцијама од општине до републике; без икаквих стручних и моралних квалитета у свим сферама – па и у просвети, чак са „почетним радним стажом“.
- Страшно. Свакодневно афера до афере, убиство до убиства, умирање од дроге – ево девета млада жртва у Власотинцу; али зато такозвани „ЕДУКАТОРИ „маминих и татиних синова“ – било у такозваним разнима АГЕНЦИЈАМА „борбе противу наркоманије, монопола, приватизације, развоја, науке, сукоба интереса, запошљавања, туризма, борбе против корупције, ……“ – ДОБРА СУ МАСКА да се богати обогате још више, а сиротиња постане још сиромашнија; као послушна за манипулисање и застрашивање.
- Било како да се „заврше преговори“ СИНДИКАТА и ВЛАДЕ – горчина остаје као немоћ да гледам после 40. година рада у просвети на селu „по казни“ због свог критичког мишљења; што иза себе се оставља права ПУСТОШ.
- Тешко ми пада да понижен и без достојанства морам да одем и завршим радни век – а да ништа не могу да променим ни у друштву, ни у просвети од хуља и протува и медиокритета и кратковидих и слепих осионих и сујетних политичара и тајкуна. Они владају Србијом и школама. Постављају партијски директоре са две године радног стажа у просвети (у Војводини у више школа је било у штампи и у мојој школи на селu) и такви запоошљавају себи сличне и целе фамилије по школама и општинама и на функцијама у републичким државниум органима.
- Партијски медиокритети и махери лоповлука напредују, док знање и морал је одавно постала задња категорија живота, па и у школи.
- Тешко ми пада као колега када гледам ту децу која долазе са купљеним или „лако“ стеченим дипломама просветних радника који немају појма ни о педагогији, ни психологији, ни дидактици, ни медодици – а на другој страни се ПЕЉЕШИ држава помоћу такозваних ЛИЦЕНЦИ – „тезгарењем“ продатих душа (одбио сам да на нивоу Србије као методичар практичар држим предавања као ТЕЗГАРОШ – па сам „бесплатно“ ставио на форумима све своје педагошко дидактичко методско математичке радове који су најпосећенији у свим републикама бивше Југославије).
- Ето зашто немамо праву просветну интелигенцију која се продала за титуле, звања и мале ситне вредности у колима и материјалном богаству – не мислећи шта ће бити са нашом децом која одлазе после факултета ван земље. Већ су оранице и ливаде у мом родном власотиначко-црнотравско-власинско-лужничком крају урасле у коров. Све нам одумире у планини, нестала села.
- Ускоро ће почети биолошко одумирање и малих градова, полако Србија нестаје.
- Коров је поодавно захватио науку, културу и образовање, кога треба чистити из КОРЕНА, али ДУБОКИМ ОРАЊЕМ, али никако политиканством и обмањивањем и лагаријом: „да сјаше КУРТА да узјаше МУРТА“.
- Ред је да све КУРТЕ и МУРТЕ од 1990. године већ једном оду на сметлиште историје, ради биолошког опстанка нације и државе Србије.
- фебруар 2011. године. Власотинце. *Аутор је наставник математике у ОШ „Браћа Миленковић“ село Шишава-Ломница, Власотинце, локални етнолог и историчар и писац песама и прича на дијалекту југа Србије
