ПРИЧА О КРЧМИ. Мало место, неколико кућа између планинских литица и једна крчма у планини. Ту поред ње протиче брза планинска река. Крчма је направљена још у давнини.
Зидови су од чакме, а мали прозори само одају мало светлости, како би ноћу, били путоказ планинским горштацима, као и караванима са коњима, да газећи по високим наносима снега, некада и по опасним вејавицама , може наћи склониште…
На прозорима су и капци, који сe стављају ноћу, када се крчма затвара, јер се дешавало да у време Турака, често долутају и разни нежељени путници, који су често правили калабалак.
По причању старијих, нарочито су били гадни Турци, када су пролазили караванима-тражили жене Српкиње, као и благо.
Често се у крчмама дешавале свађе, које су се завршавале и убиствима.
Врата крчме била су од тешке храстовине, која се затварала и споља и изнутра.
У крчми је пре било неколико дрвених клупа, на којима се седело-а на средини је био дрвени под, који се ноћу користио за спавање, тако што се стављала слама, као и рагожа, на којој се спавало, а покривало се покровцима, који су били изаткани од вуне и козине.
У дну крчме био је шанак, где се пиће служило стојечки или се узимала чаша и пило седећи на дрвеним клупама, са вретенцима, ишаране често разним шарама.
Ту негде у крају шанка, био је један сточић, покривен чаршавом, онако извезаним, за посебне госте, који су долазили или пролазили кроз ово планинско место.
Кад се мало време средило, истерали Турци, потом Бугари, Немци – када је дошла она права слобода, крчма је живнула, нарочито у време вашара, пијачног дана и у време зимских дана, када су печалбари били код својих кућа.
Потреба за дружењем, да се види са људима, да се изврши погодба, приликом одласка у печалбу, да се прода стока, да се купи пар волова, да се капари, да се изврши надоваџисање; за све је служила крчма у планини.
Крчма је била покривена ћеремидом, а била шиндросана и варосана споља. Када је постало боље време, у крчми су касније купљени од приватног столара још неколико столова, који се постављају испред крчме, када је било лепо време, а у време кише су били унутра.
Столови су били прекривени „коцкастим“ чаршавима, а столице направљене од буковине, као и столови, а касније је било направљено од чамовине.
У крчми су радили кафеџија Цилко, његова жена и ћерка.
Цилко је био умиљат човек. Свакоме је давао пиће на вересију, па све бележио у тефтер.
Његова жена била је махер жена.
Својом умиљатошћу је знала да привуче муштерије. На зиду у крчми је била петролејка-лампа.
Када се више попије, често се она намерно гаси, па настаје општа туча у крчми.
Знало се да се за време вашара и пијачног дана запију групе мушкараца горштака или групе обесних младића, који су се закрвили око неке сеоске девојке, па када се запева и попије, онда после настаје општа туча.
Наравно да својим умећем, тихим убеђивањем, Цилко успе да смири кавгаџије, па често обема групама наручи и које бесплатно пиће- и целу туру.
То се касније надоканди, када се изгуби контрола у пијанчењу, па све то Цилко наплати.
У почетку се служила само домаћа ракија, како љута, тако и грејана у току зиме, као и вино које се набављало из приватних подрума, са нижег подручја овога краја, где успева винова лоза.
У последње време више се служило пиво.
Наравно да се уз пиће спрема и мезе, било направљена зимница од кислеог купуса, паприка из каца, зелени парадајс из туршије, планински сир, планински печен кромпир са сиром.
Свако мезе је било посебно за свако пиће.
Касније, када се почео користити плин, као мезе, некада и као оброк, спремале се пржене кобасице, било посебно, било са кајганом.
Није било струје, па се за хлађење пића користио подрум, који је био ископан у стени-где је текла природна изворска вода, у којој се хладило пиво, а и чувала храна да се не поквари.
У пролеће се одлазило у печалбу.
У село би остајали само сеоски поп, шумар, поштар, воденичар, по који сеоски уча и трговац.
У току лета крчма је такорећи била празна, сем у времену сеоских вашара и пијачног дана у недељи, али када дође јесен, она права, када се дунђери, тесари, зидари, циглари, пинтери, длакари и други занатлије врате из печалбе- све постаје живо у крчми.
Када завлада студен у планини, крчма је била једино састајалиште.
Онда се одвијао прави живот.
Наравно да у њу женска чељад није залазила.
Али када се почело са школовањем женске деце, онда су средњошколке и студенткиње почеле да залазе у крчму.
Ишле су у крчму барабар са младићима који су такође били школарци.
Девојке су пиле безалкохолна пића, али због јаких патријахалних норми сматрало се да је свака девојка или жена која уђе у крчму „лака“, па се зазирало од њих у селу.
Праве кафе није било у крчми, пила се дивка, често справљена од ражи, која се прво пекла на огњиште под вршњик, а онда туцала и млела. Касније се негде кришом набављала права кафа, с којом су се трезнили у касне сате, а трезнило се и киселим купусом, црним луком и зејтином.
Понајчешће се трезнило расолницом из каца, са којом се зими справљао кисели купус.
У планинској крчми као конобарица радила је лепа кћи крчмара Цилка. Знало се да се каже да када ради млада крчмарица биће весело, попиће се много, певаће се до зоре.
Много је њих који су са планине силазили, продавали нарамке дрва, планински кромпир, па остајали до зоре и све проћердали.
Неки заљубљеници у младу црнокосу крчмарицу остављали су и целе летовине које су мукотрпно зарађивали у печалби, а црнокоса крчмарица, лепа као вила, заносила је често и ожењене, својом лепотом.
Очи су јој биле као бадем, груди као две јабуке, тело витко као јела у планини, уста пуна и нежна.
О њој се сањало и лумповало до зоре.
Стари крчмар Цилко и његова жена добро су то примећивали па су често и користили да се заради која пара више. Али, све то има и другу страну приче.
По селима су почеле свађе, па се почело причати и проповедати свашта. Крчмар Цилко је увидео да као домаћин мора да реагује.
Уплашио се за судбину своје ћерке па је одмах та млада крчмарица послата код родбине у Крајину, тамо у Влашко.
Кажу да се тамо заљубила и удала, али су се и даље певале песме о младој крчмарици.
Певане су разне песме: „ Има једна крчма у планини, Крчмарице млада, У малој крчми седим сам за столом…“.
Наравно да је у крчму дошла друга крчмарица. И она је била лепа, служила је, носила мини сукњу, белу кецељу, уста је мазала кармином, косу правила у пунђу, али није могла да занесе младеж и старе као крчмарица кћи Цилка старога крчмара .
Док је служила вином, ракијом, пивом, уживала је што се певало и веселило до касно у ноћ
Понекад се музика слушала, када су настали грамофони на батерије, са грамофонских плоча тада популарних народних певача.
У време вашарских дана, у крчмама су свирали хармоникаши, а ретко трубачи.
У крчми су се крчмила стада, у њој се лудовало, пило до зоре, у њој се лечила туга за изгубљеном вољеном или неосвојеном љубављу.
У крчми су се могле видети разне слике из живота, како рецимо, млад човек, са чашом шљивове ракије седи сам за столом, пијуцка негде одсутан мислима, само ћути и пије до изнемоглости, онда наручи музику, сам или са друштвом и тако лумпује до зоре.
Тако се у крчми лечила болна душа младости, која се никада неће поновити.
Младост је прошла, а и крчмара у планини више нема.
Али, остала су сећања једне младости, младих крчмарица, задимљених крчми у којима се живело, лудовало, певало, радовало и живело за неко друго време.
Свака младост има своју патњу, свој бол, радост. Она је тада „крчмена“ у крчмама.
Остала је само прича једне младости, једног живота у планини, о крчми која је била пуна живота.
Јун 1996. године Власотинце
ИЗВОР:-Из објављене етнографско-етнолошке књиге: ПРИЧЕ МОЈЕ-ОТРГНУТО ОД ЗАБОРАВА, 2016.г. Аутор:Мирослав Б Младеновић Мирац, Власотинце, страна:4-9
АУТОР:Мирослав Младеновић Мирац, математичар у пензији, етнолог, етнограф и писац песама и прича на ДИЈАЛЕКТУ ЈУГА Србије, Власотинце Србија.
2026.одина, Власотинце, Србија
