ПРЕДГОВОР: Овде је реч о кретању самог доказног документарног материјала, употребе и злоупотребе положаја дирекотра школе, самоуправних оргагна школе (Збора радних људи, ОО СК-а и синдиката-којима је у суштини власт и моћ над њима имао владар дирекртор школе), партиских органа и лекарске етике-којима је у општем смислу главну реч имала моћи
идеологије, која се употребљавала и злоупотребљавала за различите циљеве у прогону критичара система.
Кроз документа се види права моћ бирократије и партиских комитетлија у општини, који су владали малим људима и уопште били владари и власници свих закона, односно институција у средини.
Нико им ништа није могао, јер су били „повезани“ као „црева“ – од сеоске школе, преко општине до Републике Србије.
Сваки појединац у школи није смео ништа да уради, сем како му директор нареди како да се „мисли директоровом и комитетлијском главом“. Човек као јединка у друштву се потпуно изгубио.
Да би се биолошки и ментално опстало, као и добије или сачува радно место, владало се према правилима КЕТМАНА:-„једно причаш, друго мислиш, а треће радиш“.
Сваки стваралачки рад и појединачно иступање у школи и настави је „строго“ било под „присмотром-контрлом ума“, па се тако гушила свака стваралачка критика у школи, средини и у опште у друштву.
Ово говорим из личног искуства, када је психијатар Н.М “у приватном сусрет“ учинио злоупотребу лекрске етике 1984/85/87.године. Нигде званично није постојао лекарски преглед тих година код психијатра, утврдила Нада Ивков републички инспектор рада, Регионални завод за инвалидско и пензиско осигурање Лесковца и преседник општинског синдиката Јовановић. Дотични психијиатар Н.М. ми је „строго наредио“ да све што будем писао ВИШИМ органима у републици, прво да то он прегледа, па уколико он „одобри“, онда ће моћи да се шаље одређена представка вишим органима.
То исто застрашивање било је и у другом покушају избацивања из просвете (1993/95 у другој сеоској основне школе где сам до пензије радио „по казни“. због критичког мишљења); а исто је тих година то чинио и надзорник – саветник за матетику лесковачког Педагошког завода за образоваење и васпитање речима: “Пре него што напишеш неки математички или неки други педагошки чланак, мораћеш да донесеш код мене да то ја одобрим“. Добро познавајући психијатра и саветника-надзорника за математике (били смо често и пријатељи пре ових догађаја), мислим да су у суштини били часни људи, али су то све радили по наређењу, а касније нажлост психијатар и из интереса јер је добио станове у Нишу и Власотинцу, а добио је за шест месеци специјализацију за специјалисту ПСИХИЈАТРА (а сви у граду су знали да је био тотални алкохоличар).
Дакле, за прогон слободномислећих интелектуалаца УДБА је за ПРОГОН одређивала људе који су имали „фалинке“ и тежили каријери или добијање неког интереса, али често се „бирани“ и честити људи под притиском, како би све то било „завијено у обланду“ као законито, стручно и морално.
Поред организованог прогона путем говора ученика у ометању наставе, галаме, намерног бојкота часова математике, писмених задатака, застрашивања ученика јединицама, родитеља и путем намерно организованих „контролних“ прегледа просветне инспекције (саветника за математику) – уз унапред добро „организовани бојкот ученика на часовима: „да се ништа не зна“; потом уцене стамбеним кредитом, претње породици – лични напад и напад на породицу из ватреног оружја; био је покушај застрашивања да се „призна“ да је такав стваралац-наставник математике „неподобан“ – ЛУД, па таквоме по њима и „није место“ у школи.
Наравно да је све то требало да се и „потврди“ ЛЕКАРСКИМ УВЕРЕЊИМА и одлуком судова удруженог рада.
Уз доделу етикете ФАНАТИЧКИ ПОЛИТИЧКИ ИДЕАЛИСТ(ФПИ), због покретања табу теме о ликвидацији Ратка Павловића-Ћићка, народног хероја и шпанског борца 1943.године; аутор ове публикације је историски открио да је Ћићко био ликвидиран по налогу тадашњег врховног комнданта Јосипа Броза (Валтера) – Друга Тита.
Ту историску чињеницу је покренуо 1976.године преко ЦК СКЈ-е и Савезног СУБНОР-а, да би у допису и препискама са Светозаром Вукмановићем – Темпом, револуционаром и некадашњим Титовим саборцем -се та „загонетна погибија“ поново у школи преко случајних неких школских проблема (односа дитректора школе и две наставнице-које је било и чисто приватног карактера, а аутор није то знао и онда је ушао у „сукоб“ са директором школе због шиканирања тих колегиница у школи); прешло се на „терен“ покретања „случаја“ ЋИЋКА и других проблема у друштву због ауторвих критичких ставова према одређеном систему власти тога времена под СК.
Аутор је избачен као ВЕРНИК из СК, потом после претњи физичких ликвидација, као и под притиском и терором се на различите начине водила општа хајка на њега и његову породицу у средини, потом се то настављало и на нивоу Републике Србије.
Дакле, после због критике тадашњиег званичног комунистичкогог мишљења у друштву-после тога бива избачен из чланства СК и постаје ОТПАДНИК, потом и ПРОГНАНИК.
Бива избачен из школе, потом злоупотребом закона, положаја и етике се доводи у питању и његов живот-доживео и нервни слом.
После шест година прогона и судоманије, враћају га на „две године“ ПРОБНОГ РАДА, односно да ли ће да преживи или полуди или да напросто „оде са овога света“.
Када је биолошки остао жив, онда је ментално почео да се враћа да живи, постоји, тако што је почео поново да пише.
Злочестост, осветољубље и напросто болесна (патолошка) моћ појединаца га је желела да отера у гроб.
Нису могли да ПРЕБОЛЕ његов биолошки опстанак, па су му дали на „крају те две године“ (шк.1991/92 године) да као ТЕХНОЛОШКИ ВИШАК буде на „годину дана“ примљен из ОШ „Карађорђе Петровић“, у ОШ „Браћа Миленковић“ у село Шишава, у истој општини Власотинце.
Чак су га шиканирали да је један дан морао пешице да оде до дотичне школе у село Шишава, онда са „потписом“ директора Б.П, те школе и решењем поново оде пешице 11 километара до школе у Крушевици, где директор В.Р није желео да да свој потпис тог решења и опет се врати пешице до школе у село Шишава да преда решење, јер је био последњи дан по њима заснивања радног односа на одређено радно време.
Тога дана прешао је 25 километара пешице, са „провером“ његове психофизичке снаге и менталног здравља, што је некима то сметало, да се овако врши психички терор над већ наставником оронулог здравља.
Ето и то су патолошко-болесни злотвори из осионости моћи могли да се на осветољубив начин свете некоме ко не само да је преживео, није се одрекао својих уверења, него се и враћа да ради са децом у настави.
„Случајем“ аутора ове публикације су се бавили сви орагни и организације у врху државе бивше Југославије и Србије.
Да је тај „случај“ имао тежину, показује да је чак бирократска олигархија у једном тешком времену цензуре и прогона била забранила да се уопште у свим новинама не сме да пише о том „случају“(изузев што је у листу „Рад“-Савеза синдиката Југославије у КЊИЗИ ЖАЛБЕ писао Слободан Лаловић-правни заступник СИНДИКАТА, који је чак и долазио у ОШ у Крушевици испред Савеза синдиката Југославије и Србије, да би потом у распаду система и државе у Србији био на почетку 21. века и министар рада у Коштуничиној влади).
Но, „случају загонетне погибије Ћићка “ је и данас, на почетку 21. века, међу историчарима још ТАБУ ТЕМА.
Лична истраживања и записи говоре да је Ратко Павловић-Ћићко ликвидиран 1943.године од „наших“ по налогу Тита, јер је био „неугодни сведок“ и увек је говорио „оно што је мислио“.
Из записа и казивања аутентичних бораца, казује једну загонетност у погибији, да је убијен као „троцкиста“, а и да се „замерио Титу-Јосипу Брозу (Валтеру)“ када је јавно у Шпанији (у времену Шпанског грађанског рата 1936-1939.године, када је вршен избор Јосипа Броза-Тита за генералног секрета СК, изговорио реченицу: „Ко је тај Тито.“
Позната су била његова убеђења да није подржавао „Брозову струју“ него „струју Петка Милетића“ у Савезу комуниста у затвору у Сремској Митровици и био пријатељ са Мустафом Голубићем, који га је посетио у његовом родном селу Бериље код Прокупља пред почетак Другог светског рата (Ту причу аутору је испричао његов рођак Влада Павловић-Титов ратни пуковник ГАРДЕ-подвукао:М.М).
Према неким документима ГЕСТАПОА на почетку рата Мустафа Голубић (радио је чак пре избијања Другог светског рата као обућар у Лесковцу) по налогу Стаљина дошао у Београд да ликвидира Јосипа Броза, зато што је овај ликвидирао све српске кадрове у Савезу комуниста, који су били претенденти на место генералног секретара СКЈ-а.
Ту „Брозову линију“ заступали су Хрвати, Словенци, а од Срба и Црногораца: Родољуб Чолаковић, Александар Ранковић и Милован Ђилас.
По обавештењу Родољуба Чолаковића (био је и пријатељ Мустафе Голубића) и налогу Јосипа Броза организовали су хватање и убиство Мустафе Голубића, тада познатог комунистичког револуционара у Совјетском Савезу.
Они су га по налогу Јосипа Броза предали ГЕСТАПОУ у Београду, где је и скончао живот мучења од Немаца.
У документима ГЕСТАПОА се налазе многе „загонетке-непознанице“ о стварности имена и презимена Јосипа Броза (Валтера)-Тита, који је извео револуцију и био учесник у Другом светском рату као врховни командант народнослободилачке војске у партизанском покрету.
У неким истарживањима се помиње да је тај „лик“ био по имену и презимену:Јосип Броз-Хрват из Загорја, који је умро, а његов идентитет у школи за официре је по налогу управника дома био „додељен“ садашњем Јосипу Брозу (Валтеру)-Титу, који је био као „ванбрачно дете“ пољске грофице, којој је било додељено имање близу Сегедина у Mађарској.
*
„Тито је био ванбрачно дете рођено из „велике љубави“ угледне пољске грофице Марије која је удајом добила латифундију близу Сегедина и управника њеног имања Франца Амброза, која је чувајући част удовице обезбедила детету изузетно школовање и третман. Отац ће младог интелигентног сина коначно признати када исти дорасте за војну.
Замена идентитета Јосипа Амброза, касније алијас Тита, одиграла се у марту 1913. године када Јосип Броз умире, а његову животну биографију преузима витални Јосип Амброз, колега из војнообавештајног школског сектора гарнизона у Печују Аустроугарске монархије. Јосип Броз ће својом смрћу (рођен у Бечу, истински Хрват), без своје воље и знања, на предлог начелника школе Штанцера „оживети“ поново у Јосипу Амброзу, алијас Титу!“
“Гестапо није успео да сазна од Голубића, нити да изнуди признање ко је он! И коначно, измрцвареног, везаног за столицу, полумртвог, стрељали су га у Пионирском парку у Београду, где је био привремено сахрањен. Руси су 1946. године пронашли и откопали своју мртву легенду, хероја СССР-а, генерала НКВД-а Мустафу Голубића, где је уз војне почасти сахрањен у зидине Кремља.“
(Извор:
РАЗРЕШЕНА ЕНИГМА ЗВАНА ТИТО – Геополитика www.geopolitika.rs/index.php/sr/istorija/81-razresena-enigma-zvana-tito Мустафа Голубић, витални, лепи, стасити човек са шеширом и мантилом преко руке, …. Преузмите додатак Русија и Србија (PDF) за децембар 2015
http://www.geopolitika.rs/index.php/sr/istorija/81-razresena-enigma-zvana-tito http://www.27march.org/main.php?pages_id=239 (први део)
http://www.27march.org/main.php?pages_id=243 (Други део) )
*
Према тим документима право име ТИТО је носио Мустафа Голубић. После његове ликвидације то име ТИТО преузима Јосип Броз (Валтер).
Као неко ко је читав живот био прогањан и доживео нервни слом-клиничку смрт, због можда несмотрености у погледу постављања „шкакљивог питања“-око „две истине“ у историским документима: погибије Ћићка („погинуо од залуталог зрна и погинуо у непосредној борби са Бугарима“)- неслућено створио себи и историји велике проблеме о стварном лику и делу Јосипа Броза (Валтера)-Тита.
До самога краја његовога живота писац ове публикације је био његов следбеник и „Титоиста“, јер су нам тако били „испрани мозгови“ комунистичком идеологијом.
Као ВЕРНИК-следбеник и после искључења из СК-а постао ОТПАДНИК, често сам у представкама писао ону чувену идеолошку реченицу: „И после Тита -Тито!“
Нисам ни слутио да постанем и „жртва“ од идеолошке заслепљености, иако сам тада живео за политику, а други су пак добро живели од политике СК-а.
У младости био сам индроктиниран комунистичком идеологијом – да будем слепи следбеник“-који ће по „задатку“ (како је често говорио један пријатељ) постанем ПРЕДОДРЕЂЕН КАО ЖРТВА, док ће други правити каријере и живети у луксузу на Дедињу и „брчакати се на мору са децом; док су моја деца гладовала.
Тако следећи „пут Тита“, остао сам без посла и за „идеале социјалистичке револуције“ жртвовао сопствен и живот своје породице.
Занимљива је била „загонетна погибија Ћићка, која је била покренута. Само је била добар “заклон“ иза које су склањали и але и будале на одређеним функцијама и штитили прљавим средствима своје фотеље од школа, преко општина до највиших органа и организација у републици и федерацији.
Наравно да је ту у суштини био „заштитник“ онај горе ВОЂА-коме су се сви клањали као икони, због чијих заслуга у борби противу фашизма и стаљинизма се касније трговало на све стране у земљи и иностранству.
Тада је било „лако“ да се дијагнози ФПИ (фанатички политички идеалист- НЕПОДОБНОСТ), веома лако залепи и друга етикета злоупотребом лекарске етике: “личност са граничним способностима“.
Наравно на макијевилистички начин су били сви умешани и сихронизовано се радило на „сламању“ – ПРОГОНА жртве, која је била тада предодређена за многе пропусте и злоупотребе политичке олигархије и бирократије на свим нивоима власти.
Веома се организовано „укључивали“ сви медиокритети, којима је било потребно прављење каријере, државни стан, положај у органима власти и у институцијама система, напредовање у служби и разна звања – чак до титула доктора наука и академика.
„Жртва“-критичар система је био организовано прогањан свим средствима до покушаја и физичке ликвидације.
Наравно добро су били укључени појединци и орани који су имали силу моћи.
Нарочито се гледало тешко материјално стање појединца и његове породице, тако да је разводњавана и уцена поделе стамебеног кредита, добијања плаца-грађевинског земљишта, довода струје, воде на голој ледини.
Тежило се за тих „шест година“ прогона-глади и мука и невоља; да се психичким терором безакоња, беспарице и сиромаштв, „жртва“ потпуно сломи и тако исцрпљено психички сломи.
Тим психичким терором да се „дотера до дувара психијатрије“, којима је унапред било „сервирано“ какве ће се дијагнозе писати КРИТИЧАРУ СИСТЕМА И БИРОКРАТИЈЕ.
Занимљиво је да су за „сараднике психичког терора“ УДБАШИ користили многе мале људе поштене и радне који су чак и из најближе родбине ПРОГОНИТЕЉА, како би се могло „брже“ долазити до заданог циља у сламању и ућуткивању критичара система.
Тако се гушила свако критичко-стваралачко мишљење, па се отварало поље медиокритетства на свим нивоима у друштву и држави.
Послушност и доушништво-постале су „категорије“ за „морално-политичку подобност“-напредовања у власти.
Аутор ове публикације је морао од врата до врата од општине до републике да „отвара“ свака врата, да би се добио плац (грађевинско земљиште), добила на ледини струја и вода, да би се добио грађевински материјал, кога је често са циганчетом и коњићем сам утоварао и растоварао да би се направило једно одељење под плочом да се смести породица под сопственим кровом.
То мучење је трајало све до 1998.године.
Деца су живела у бетону, а у току кишних дана свуда је цурило и постављало се посуђе и лавор да се сакупља кишница, тако да се некада није ноћу ни спавало.
Сви у околини су тада лепо живели.
Никога није било брига за такав положај моје породице у средини.
Једино се покушавало уценама да се добије која моћ више у органима власти у средини или направи каријера на туђој несрећи до републике.
Најтеже је било када те продају некада твоји пријатељи за „ситниш“- фотељу директора у школи или за већу фотељу у комитету или у региону или републици.
Тако се десило да су била фалисификована многа документа и многе часне људе у републици обмањивали ради личних интереса.
Мени су једно причали, са директором школе друго, а у извештајима партиским конгресима „дописивали“ накнадне фалисфиковане чињенице, које су коришћене у злоупотребама судова удруженога рада како би био приморан да се се после шест година СУДОМАНИЈЕ вратим као „неурачунљив“ поново у просвету (са „условом од две године „посматрања“).
Тако су после доласка републичког инспектора рада Наде Ивков на моје представке у Власотинцу; многи се: психијатри, судије, инспектори, функционери извинули за грешке, али када је отишла у Београд, онда је та „црногорска линија“ (директор ОШ-е у с. Крушевици је „Црногорац“- ПРОРАДИЛА) и поново се „ћурак окренуо наопако“.
Кажу да је сакупила све: од лекара, директора, преседника општине и комитета и ОДРЖАЛА им лекцију о кршењу закона и морала, али све се само на томе завршило.
Сећам се да ме је том приликом затекла у канцеларији инспектора рада- мојим пријатељем по „фудбалској линији“; па када сам се представио, она се етргла и рекла: „Па нас су обавестили да сте опасни по околину.“
Само сам се насмејао и духовито јој одговорио на својствен начин и понудио да запали цигарету (у том времену сам пушио цигарете- подвукао: М.М), а њен колега, општински инспектор, је одмах наручио кафе, где смо уз цигарете, попили кафу и ћаскали о свему.
Наравно да треба ту сићушну жену похвалити и тог општинског инспектора, који је био искрен у свему што је радио и писао како му се наређивало да ради, како би се сачувало радно место-егзистенција живота.
На њега сам се по неки пут љутио, али ми је остао и даље пријатељ до најгорих дана у животу.
Тешко ми је пало и дволично понашање секретара ОК СК-а (З.М) Власотинца (прво јавног тужиоца, потом преседника ОК СК-а, члана регионалне МОК СКС комисије за представке и жалбе и до пензије начелника МУП-јабланичког региона-подвукао М.М 2016.г).
Са мном је разговарао једно, а друго преносио директору школе и осталима који су долазили по мишљење из републичких орагана поводом мог „случаја“.
Давао ми је позајмице да купим деци хлеба, за одлазак на научне скупове и одржим саопштење на неком научном скупу у републици или на нивоу Југославије.
Био је из породице без родитеља, без оца и тешко проживео у сиромаштву своје детињство и био надничар као дете са мајком да би се преживело.
Био је веома благ према мени и ту сам долазио код њега у канцеларију, пили кафу и разговарали о свему, али о мом „случају“ никако.
Тај разговор је избегавао.
После одржавања партиских конгреса: републици и Југославвији, на највишим нивоима је решавана моја представка у комисијама: СК-а, Социјалистичког савеза, Савеза бораца и Савеза синдиката.
Све ИЗВЕШТАЈЕ за више дистанце органа и организација републике и федерације, као одговор на моје представке и жалбе-из општинских структура Власотинца, писала је једна иста комисија коју су сачињавали:секретар ОК СКС(З.М), преседник ОК СК-а (Н.М) и директор школе (В.Р).
Када сам добио ИЗВЕШТАЈ комисије са партиског конгреса ЦК СКС, видео сам да је ОДГОВОР на моју представку одмах ФАЛСИФИКАТ.
Неко је у Власотинцу, „скинуо“ стране из ИЗВЕШТАЈА (има број страна) конгреса Комисје за представке и жалбе и потом дописао да сам: „примао лични доходак“ и остали део лажно презентиран око етикетирања- подобност-неспособност; за дневне потребе тада СУДОМАНИЈЕ.
Толико ми је тешко пало на тог мени пријатеља (тако сам барем мислио), секретара ОК СК-а (касније и преседника ОК СК)-што ме лагао, јер је стално „напомињао“: „Узми плату, узми плату… биће ти боље и тада ће да се све реши.“
Он је дакле изгледа себе хтео да „покрије“, јер плату од 1.јануар 1985. до 31. децембра 1989/90. године смо подигли тек после РЕШЕЊА Суда удруженог рада Србије – враћања на радно место, што је то била ЛАЖ и потврдно била неморална и незаконита, али о томе никога није било брига за све, јер они су били и партија и суд и све што су зажелели у систему.
Човека највише заболи када га изда најбољи пријатељ, тако да је и сам појам пријатељства постала релативна ствар у животу.
Када сам прочитао Извештај МОК-а СКС, видео сам да су те Извештаје писали они противу којима сам се свуда жалио и испаштао са породицом, мислећи да ће виши органи бранити: право, правду и морал.
Тако је испало: “Кадија те тужи, кадија те суди“-јер је дотични директор и на суду ДИРИГОВАО како се треба пресудити, а њему су писали тужбе противу мене (а он је само ПОТПИСИВАО за Суд удруженог рада) и остало се дириговало из центра моћи из Београда.
Све тужбе Суду удруженог рада, док је трајала СУДОМАНИЈА-сам сам као математичар писао, али сам морао да савладам са правног аспекта све акте – законе (па и Устав СФРЈ) и добро проучим.
Ништа није вредело када су: право, правда и морал -„били дубуко закопани у бунар“-како ми је говорила моја неписмена мајка,горштакиња и партизанка без пензије.
Дакле, у партиској држави, све је одлучивала моћ појединаца партиских моћника-путем злоупотреба власти и моћи.
Морам да додам да је једино после одржаног конгреса(вероватно због „сукоба“ две фракције у СК-а Србије: Стамболића и Милошевића-тадашњи секретар ЦК СКС Зоран Соколовић са својим личним потписом се заинтересовао да се реши мој „случај“.
Наравно да је психички терор, безакоње и сиромаштво учинило своје. Организам психо-физички није издржао.
Велики терет је била и породица која је живела у најтежим оклностима живота: глад, немаштина, без нормалног живота под плочом која је пропустала воду после прве кише,и свега осталога као последице прогона и безвлашћа.
СУДОМАНИЈА је учинила своје.
Одлуком суда, уз камате и после инфлације, од 1985. до 1990. године (са затезним камтама“, добио сам толико пара-плата, да сам од тих „силних година“ (месеце: октобар, новембар и децембар 1984.године са судијом нисмо хтели да бележимо у РЕШЕЊУ, јер је толико инфлација „појела“ вредност новца, да је за један месец тадашња плата била и испод 1 динара вредности-што је било смешно и иронично на какве сам то био гране спао у животу, где је тај судија био циничан и ликовао што је тако дошло до мога потпуног краха у животу), купио један РЕГАЛ за ствари и један ТЕПИХ за ходник, да ми деца више не газе по бетону боса.
Цена је била велика у борби за правду и истину. Разболео сам се и добио нервни слом-клиничку смрт. Једва сам преживео.
Тако је тај секретар ЦК СКС Зоран Соколовић остао у сећању, а касније сам чуо од неких пријатеља да је са њиме био у војсци и да је поштен човек- што је после свега и сам себи „пресудио“ (самобиство); што верујем у тада његове искрене намере да ми се помогне према тојој представци удаљавања са посла на незаконит начин.
Барем да се у том поквареном свету забележи и неко светло име човечољубља у времену владања бирократске олигархије на свим нивоима власти тога времена у Социјалистичкој Југославији.
Поново сам постао печалбар:надничар (1984-1990.године када сам у суштини као дисидент био избачен из просвете у поље и као циглар и зидарски радник радио на грађевинским пословима широм Југославије: Хрватској, Црној Гори и Неготинској Крајини-да би прехранио своју породицу и спашавао је од гладовања.
Неки су тада говорили „гле будалу“ – због идеала социјализма жртвујуе своју породицу.
Наравно да свако има право на свој став, али мени су тада идеали живота били важнији од угодности и полтронско-послушничког односа у школи и друштву.
Дакле, желео сам праву слободу живота и мишљења, хуманост на делу, право, правду, социјалну правду и морал на свим нивоима живота.
Зато се плаћала висока цена – а и и велике жртве и одрицања од живота.
То свако није могао да разуме и схвати.
Ми у планини смо изнад свега највише ценили слободу-па се никада и није постављала цена те слободе.
То су била и стечена моја уверења од мојих тадашњих неписмених планинских горпштака и од мојих предака, који су се увек борили и гинули за слободу у свим бунама и ратовима.
У мени је био задојен слободарски дух живота.
Социјални положај је само подстицао ту клицу слободарства, да се не мирим са постојећим стањем живота у друштву и уопште у заједници своје средине.
Ми са села и сиромашни печалбари смо из те револуције сишли у градове, са мукама се школовали и зваршили школе и запослили се као интелектуалци.
Могу да приметим да се у време Јосипа Броза (Валтера)-Тита добро живело и била је слобода кретања и живота од Ђевђелије до Триглава.
Нарочито је био задовољан животом средњи слој радника и сељака и један део интелигенције у Титово време.
Наравно мени је од 1976.године било тешко време живота, па се може закључити да су у том времену у неким стварима биле тако добре да се више никада неће поновити у историји друштва; док сви који су мислили својом главом су имали неприлике и били под „котролом“ власти.
Тешко је говорити шта је добро, а шта било лоше у том времену живота. То ће тек историја да каже своје, ко је шта и како радио у 20. веку у времену владања комунистичке идеологије у Југославији и Совјетском савезу.
Нисам био учесник НОР-а и немам права да дајем неки општи суд о улози Јосипа Броза (Валтера)-Тита у предратном, ратном и послератном периоду у 20. веку.
То могу само они научници који ће интердисциплимнарно да истраже сва документа која су још недоступна за праве историске анализе.
Мени је било допуштено да кажм тек мало колико се могу „отшкринути врата“ за даља истроријска и друштвена истраживања-преиспитивања историје у 20. веку на подручју бивше Југославије и тадашњим републикама.
Поново настаје харанга на личност и породицу аутора ове публикације. Некако се поново заснива радни однос шк.1992/93 године на стално радно место наставника математике у поменутој осмогодишњој школи у село Шишава.
Аутор је био под „присмотром психијатра“, којима се требало јављати свакога месеца на контролне прегледе.
То је било мучење по Лесковцу и Власотинцу, јер сем преписивања лекова, других разговора и није било о одређеним разлозима проблема због којих нисам могао да радим у школи.
Сви су знали праве разлоге, али се из страха за радно место ћутало. Најтеже је било када је било времена када су сви од аутора бежали и нико није желео ни да га поздрави када је ишао улицом града Власотинца.
Почиње поновна прича.
Аутор својим исконским натчовечанским радом успева да се поврати у живот, пешачећи дневно по киши и снегу до сеоске школе, како би се некако физички и ментално ојачало и вратило у нормалан живот.
Срећа је била на његовој страни. Борба за живот се наставља.
Наилазе санкције. Глад и беда. Поново му ускраћују пола радног фремена и на „тесту се ставља“ због писања критичких чланак у листовима: “Просветни преглед“ и „Наша Борба“.
Борба за живот и даље траје. Нашао сам се сам пред собом. Стваралачки рад са ученицима у одељењу и њихов успех на такмичењима је победио поновни покушај да ме прислино отерају у „инвалидску пензију“.
Од 1993. до 1995.године је спроведен од моћника исти сценарио. Само су „играчи“ били одређени у другој основној школи.
Свако је био награђиван за по нешто.
Неко прелазак у град, неко је добијао стан у Власотинце, Нишу или Београду а неко већу функцију или напредовање у каријери или стицања лекарског звања.
Поново хајка, поново организовано деца бојкотују час математике, поновни „долазак“ саветника математике и инспекције рада у просвети.
Но, био сам спреман тако што сам пружио „јаки отпор“ колеги саветнику математике (с ким сам пре био и добар пријатељ и ценио његов рад а и он мој рад).
Но, овде је ВИША СИЛА-морају се спровести директивне одлуке моћника са врха власти.
Директор школе је инсистирао да ми се напише РЕШЕЊЕ неспособности за рад у настави и да добијем отказ у просвети.
Прорадила је људскост и свест колеге саветнника за математику. Причали су ми присутни колеге те неугодне сцене из тога времена. Саветник је директору на питање ОТКАЗА-одговорио: “Не могу такво РЕШЕЊЕ да напишем, јер и ја има децу.“
Дуго времена смо се са колегом сусретали на аутобуској станици у Власотинцу и Лесковцу.
Био је снужден и било му је веома неугодно у сусрету са мном.
Био сам љут на њега, али сам га поштовао и волео као праведног човека. Жалио ми се да има проблема са срцем.
Нисам га изневерио.
У међувремену сам објављивао на крају 20. и почетком 21. века стручно- методско математичке чланке у подлистаку ПЕДАГОШКА ПРАКСА, листа „Просветни преглед“ и у математичким часописмка у другим бившим републикама старе социјалистичке Југославије.
У Србији за мене није било места да било шта у математици-методици објавим било какав стручно-методски чланак.
Био сам критички расположен према њиховој бахатости и продаји савести-личне и професионалне у удружењу математичара Србије и часописима.
Отишао сам у пензију 2013. године са уверењем са 42 године и 2 месеца раднога стажа написаног у радничкој књижици; потом написаног РЕШЕЊА у ОШ „Браћа Миленковић“ у селу Шишава, општина Власотинце, Република Србија (захтев сам био поднео из педагошких разлога још у јуну месецу, да раскидам радни однос 31.августа 2013.године, како би ме наследио од 1. септембра мој биши ученик-сада професор математике).
Ни на крај памети ми није падало да ћу бити „спречен“ са пуном пензијом. Злотвори ми нису праштали успех који сам постизао са ученицима на такмичењима и у погледу полагања пријемних испита за упис у средње школе.
Моји су ученици освајали су прва места у општини и били чак према успеху на полагању пријемног испита и на првом месту у региону.
Нису ми праштали за све објављене чланке из методике, педагогије у часописима ван Србије.
Нису ми праштали што сам писао на дијалекту збирке песама и као локални етнолог и историчар и етнограф оставио трага на форумима и порталима о пореклу и историји и животу на село крајем 20 века.
Нису ми праштали што сам започете публикације из математике:још из 1984.године започео у стваралаштву у настави математике на увођењу иновација на осавремењавање наставе; објавио као Аутор-Издавач, о свом трошку: МАТЕМАТИКА 4 (Збирка за самосталан рад ученика четвртог разреда у настави математике) и МАТЕМАТИКО МОЈА („Мала методика“-чланци из педагошке праксе на 600 страница).
Нису ми праштали на објављивање књига из етнологије о народним обичајима (са фотографијама сакупљених и личне својине из средине 20. века до краја 20 века):славски, божићни, ускршњи (велигденски), ђурђевдански, свадбени и други обичаји са веровањима из власотиначкога краја и околине.
Зато сам због „критичког мишљења“ и стваралаштва – био по „казни“ рада на селу и УМАЊЕЊЕ пензије за 15% – ЗБОГ ОНИХ ГОДИНА “КОЈЕ СУ ПОЈЕЛИ СКАКАВЦИ“ (1984-1990); јер по одлуци тадашњег суда сам враћен на рад у просвети, где ми је у радничкој књижици било уписано на име радног стажа, али се тек „провером“ пред одлазак у пензију – записаног у РЕШЕЊУ од септембра 2013.године (на мој захтев пре пуњења 65. године живота-23 септемба) ОШ „Браћа Миленковић“ у селу Шишава, са 42 године и 2 месеца написано да одлазим у СТАРАЧКУ ПЕНЗИЈУ, а то је ПОТВРДИО и ПИО у каснијем донетом РЕШЕЊУ, да одлазим у старачку пензију са 34 године раднога стажа.
Неко је од тих злотвора мислио да ће аутор овог запис добити у најмању руку-стресно: ИНФРАКТ!
Но, та злотворска господа се преварила.
Аутор стваралац је наставио да пише и ствара и објављује нова дела. Оставиће поколењу траг живота из свога времена, које је било драматично и историјски веома бурно.
Аутор није желео да тужи сопствену државу, само зато што су је појединци злотвори користили и користе је за себе и своје интересе.
Ако су мислили да ће постављањем своје деце и унука у институцијама ситема да спрече да се истина о њима остави као траг времена-преварили су се…
Немам намеру да се бавим њима.
Нека се у будућности из ових докумената и обављених других публикација, баве:социолози, педагози, дидактичари, педагошки психолози, психолози, социолози, политиколози, филозофи, психијатри, етнолози, етнографи, историчари, дијалектолози и други.
Мени, због поштовања оних који су грешили и отишли са овога света, као и многих других промена у систему друштва и времена, остаје да свима све праштам и да се извиним ако сам у неким ситуацијама био суревљив према некима због тадашње правоверности комунистичкој идеологији.
Данас, када су настала зла времена, итекако ће ова моја сведочења кроз докуменатцију да буду путоказ будућим генерацијама како се живело, борило за одређене вредности живота-идеале младости, жртвовало и то по сваку цену, и када се грешило, чак и по питању живота.
Живот треба бити испуњен.
Остаће траг да се и грешило из заблуда, али да се и КАТАРЗОМ вршило прочишћење духа и ишло напред да се стварају нове визије живота у једном слободном демократском друштву.
Овде је документима приказан читава једна епоха 20. века и почетак 21. века-друштвено-политичког живота у бившој Југославији и Србји.
Наслов ове књиге под насловом: “ГОДИНЕ КОЈЕ СУ ОТЕЛИ ЗЛОТВОРИ (Документација)“- има симболичнни значај суровости једног времена живота, једног слободномислећег интелектуалца на југу Србије, који је својим критичким мишљењем желео да мења свет.
То су биле све године које је слободномислећи интелектуалац на суров начин жртвовао због узвишених циљева живота, безобзира на све последице живота.
Сам саджај је подељен према годишњимм циклусима за одређене целине са ДОКУМЕНТАЦИЈОМ која су била доступна судионику тога историско-соцолошко политичкиг времена у другој половини 20. и почетком 21. века у Србији и на просторима бивше Социјалистичке федеративне Републике Југославије.
Делови целине књиге садржи ова поглавља:
1. ШКОЛСКА ДОКУМЕНТАЦИЈА;
2. ЛЕКАРСКА ДОКУМЕНТАЦИЈА;
3. СУДСКА ДОКУМЕНТАЦИЈА И ОСТАЛИХ ОРГАНА У ДРЖАВИ,
4. ДОКУМЕНТАЦИЈА ОРГАНИЗАЦИЈА У ДРУШТВУ: САВЕЗА КОМУНИСТА, СИНДИКАТА, СОЦИЈАЛИСТИЧКОГ САВЕЗА И САВЕЗА БОРАЦА;
5. НОВИНСКИ ЧЛАНЦИ;
6. ФОТОГРАФИЈЕ ИЗ ДИСИДЕНТСКОГ ЖИВОТА;
7. БИБЛИОГРАФИЈА ОБЈАВЉЕНИХ СТРУЧНИХ ЧЛАНАКА И КЊИГА ДО 2016. ГОДИНЕ И
8. ЕПИЛОГ.
2016. године АУТОР
Власотинце, Република Србија
*
(Извор: Из објављене књиге: „Године које су појели злотвори /Документација/, Аутор:Мирослав Б Младеновић Мирац, 2016.г., Власотинце Страна:2-20;)
*
-CIP – Каталогизација у публикацији –
Народна библиотека Србије, Београд
51:929 Младеновић М. Б. (044)
821.163.41-94
МЛАДЕНОВИЋ, Мирослав Б., 1948-
ГОДИНЕ КОЈЕ СУ ОТЕЛИ ЗЛОТВОРИ: (Документација)
/ Мирослав Б. Младеновић Мирац. – Власотинце : М. Б. Младеновић, 2016 (Власотинце : М. Б. Младеновић). – 389 стр.
:факс.; 21 cm
Тираж 100.
ISBN 978-86-918837-5-1
а) Младеновић, Мирослав Б. (1948-)
COBISS.SR-ID 226155276
* * *
