ЛЕСКОВАЦ – Мр Перица Пешић, познати лесковачки књижевник, аутор више запажених књига, објавио је занимљив прилог посвећен великом песнику Бранку Миљковићу: Наслов прилога, који преносимо у целини: „Није умро, отишао је Бранко Миљковић, принц поезије“.
Ове године: 29. јануара, навршило се 86 година од рођења, и 11/12. фебруара, 59 година од трагичне смрти једног од највећих српских песника свих времена – Бранка Миљковића – Принца поезије.
Бранко је рођен у Нишу, где је и завршио гимназију. У Београду је завршио филозофију на Филозофском факултету. Стварао је и напредовао кроз три етапе: као гимназијалац, као студент филозофије и као формирани песник, филозоф и преводилац – после студија. Песме, есеје и преводе француских и руских песника, објављивао је у водећим југословенским листовима и часописима за књижевност и културу.
Објављена дела:
„Узалуд је будим“, песме, Новинско-издавачко предузеће ,,Омладина’’, Београд, 1957;
„Смрћу против смрти“, песме, заједно са Блажом Шћепановићем, Младо покољење, Београд, 1959;
„Порекло наде“, песме, Lykos, Загреб, 1960;
„Ватра и ништа“, песме, Просвета, Београд, 1960;
„Крв која светли“, стихови, Библиофилско издање песама из збирке Смрћу против смрти, Задужбина Рас, Београд, 1960.
Бранко Миљковић био је један од најмлађих добитника Октобарске награде града Београда, 1960. Награду је добио за збирку песама Ватра и ништа (1960).
Из личних и објективних разлога, Бранко је напустио Београд и отишао у Загреб, где је нашао посао уредника. Једне ноћи, у једној кафани, онако бунтован и мало припит, викао је: „Зашто убијају песника у социјализму?“. Полиција је брзо реаговала и привела Бранка и његовог пријатеља. Убрзо после тога, 12. фебруара 1961. године, нађен је мртав, на периферији Загреба, у Ксаверској шуми, у клечећем положају, испод једног танког дрвета, са сопственим каишем око врата. Званична верзија саопштења државних органа била је, да се обесио. У ово саопштење, од тада до данас, нико није поверовао: нити познаваоци Бранка, још мање његови родитељи.
Тако је, Бранков епитаф, написан за живота: Уби ме прејака реч, нашао своје место на вечном спомен-обележју на Новом гробљу у Београду. А Бранко Миљковић, са свега 27 година живота, стао у строј прерано – трагично преминулих песника, попут Сергеја Јесењина, Владимира Мајаковског, Ивана Горана Ковачића, као и: Бранка Радичевића, Драгутина Б. Илића, Душана Васиљева, Владислава Петковића Диса, Милутина Бојића и других.
Родни град Ниш одужио се Бранку Миљковићу, великану кога је изнедрио. После преузимања његове заоставштине од родитеља и брата (који је средио заоставштину), на десетогодишњицу смрти (12. 2. 1971), у Народном музеју отворена је Спомен-соба Бранку Миљковићу (меморијална поставка о песнику); откривен је споменик Бранку на Синђелићевом тргу испред Народног позоришта и установљена награда „Бранко Миљковић“, за најбољу књигу поезије у претходној години. Снимљен је и документарни филм „Принц песника“.
Удружење књижевника „Бранко Миљковић“ из Ниша, сваке године, расписује конкурс поезије „Између два света – сећање на Бранка Миљковића“, штампа Зборник најбољих радова и организује манифестацију „Миљковићеве вечери поезије“. За време манифестације, организовано се положи венац на споменику Бранка Миљковића, обиђе Спомен-соба Б.М. у музеју; у некој сали, аутори казују своје песме, а најбољим песницима додељују се награде у виду малих скулптура, повеља и захвалница. Протеклих година, значајно учешће на овој манифестацији, из Лесковца, имали су Љиљана Јањић и Перица Пешић.
Напомена:
Опширније видети у ПДФ – о в д е:
