ЛЕСКОВАЦ – Стара, 2019. година је сасвим на истеку, па, пре него се подвуче линија урађеног у њој (и успешног и неуспешног), ред је да се на списку нађе све што је урађено. А конвенционалним, стручним и моралним мерилима биће, мање-више, оцењено и вредновано то – урађено.
Почетком новембра, изашла је из штампе монографија Пет деценија књижевног клуба „Глубочица“ , аутора Костадина Цветковића, (званог Дине Ерсеновче), у издању „Принт-УП“-а из Лесковца, који је књигу и штампао. Књига има 152 стране, на А5 формату. Поред педантно и квалитетно урађене штампе и књиге, незаобилазан је утисак, да је књига опремљена исувише скромно: броширани повез, без пластификације, без ма каквог колора – све црно-бело! У малом тиражу од свега стотинак примерака.
Све у свему, непримерено за публикацију са оваквим значајним и несвакидашњим поводом, за Књижевни клуб „Глубочица“, који је за све време свог постојања био лучоноша књижевног стваралаштва и културних догађања, и свратиште за све узрасте: од литерарних почетника основних и средњих школа, преко студентске и радничке омладине, до другог и трећег доба. У овом клубу, најмлађи правили су прве списатељаке кораке и подстрекивани на даљи рад, а средњи узрасти се формирали и сазревали у праве писце, какве је овај клуб изнедрио, у пола века постојања у Лесковцу.
Да подсетимо! До 1969. године, постојали су Књижевни клуб „Светислав Вуловић“ са дугом традицијом (најпре као лист лесковачких „гимназијалаца“) и књижевни Клуб младих писаца при Радничком универзитету у Лесковцу. У априлу 1969. године, формиран је Градски књижевни клуб. Од тада, почиње осипање два већ постојећа клуба и јењава ентузијазам у раду свих клубова. Руководства два водећа клуба: КК „Светислав Вуловић“ и Градског књижевног клуба, доносе одлуку, 1972. године, да се „сви“ клубови споје, из више сврсисходних разлога, под заједничким именом Књижевни клуб „Глубочица“, што је и учињено јануара 1973. године. Име клуба „Светислав Вуловић“ враћено је Гимназији „Станимир Вељковић Зеле“.
Формално гледано, КК „Глубочица“ је „пожурио“ са објављивањем монографије, вероватно и са прославом „Педесет година постојања“. Стоји да објављена монографија представља целовити садржај свих активности, или бар свих, које су унете: књижевне сусрете и манифестације, гостовања (на страни и у Лесковцу), издавачку делатност чланова клуба и часописа „Глубочица између обала“ (као годишњег билтена и гласило овога клуба).
Уз све похвале, да је уложен велики труд и рад у изради ове монографске публикације, са много историографске грађе клуба, и хронолошки сложене фактографије,ако се занемаре словне и ненамерне грешке у тексту, незаобилазне су замерке које се односе на материјалне и фактографске пропусте.
Осим што се поранило са монографијом, могуће је поставити већи број питања. Да ли је, од стране руководства КК „Глубочица“, одабрано нај лице за писање публикације овакве врсте? А не лице које нема искуства, што и сам аутор потврђује у Уводу књиге. Да ли је аутор имао подршку руководства и чланова клуба, осим вербалне подршке? Да ли је имао на располагању сву фактографију и податке о активноси клуба и чланова клуба? Да ли је монографија могла бити квалитетније урађена, и садржајно и технички? Свакако да је могло. А зашто није, вероватно најбоље знају: аутор и руководство клуба. Све у свему: боља је и оваква – натпросечна монографија, него никаква.
До јануара 2023. године, када се, формално, навршава пет деценија КК „Глубочица“, потенцијални, стручнији „нови“ аутор, може урадити нову монографију, садржајнију и квалитетнију у сваком погледу, у складу са правилима писања књига, па и монографија. а дотле, да свако, ко је био и остао одан писању и клубу, и свако ко је учествовао у било којој активности и манифестацији, као члан клуба, или у име клуба – да да допринос и помогне будућем аутору, па макар то био и садашњи, ако другог нема ко би се прихватио деликатног и одговорног посла – волонтерски.
Можда је одговор у чињеници, да све монографије за које знам, писали су „стручни“ аутори, са искуством у том послу, али – „за паре“, као додатни приход. Аутор предметне монографије прихватио се, волонтерски, посла у осамдесетим годинама живота. Одвојити део остатка живота, и у тим годинама написати дело овог обима и садржине – треба поздравити, без обзира на све изреченог напред. И друго, господина Костадина Цветковића треба похвалити и као узор младима: да се и до осамдесет година може волонтирати; односно, хоћу рећи: и у осамдесетим годинама живота може волонтирати – у ери волонтерског рада младих и старих пунолетника.
У Лесковцу, 29.12.2019. године
