ЗАПИСАНО ЗА СЕЋАЊЕ. ИЗ ГРАДСКОГ КУПАТИЛА, 30. МАРТА 1969. Догодило се једне суботе, на спрату са тушевима, вика из више грла:
- – Дајте воду! Дај врућу воду! Дај топлу воду! Измрзомо голи, пуштите врућу воду, чујете ли? Пуштај воду, шта је ово? Вратите нам паре…
- Дежурна жена узалуд покушава да их смири:
- – Еве, бре, сад ћу да видим, не се дерите, сигурно се нешто покварило.
- Жена силази код шалтера где се продају карте. Вика се слабије чује.
- – Куку, разнесоше ме. Зашто, бре, нема врућа вода? Не трпив се горе, сви углас…
- Присутан, управник ли је, шта ли је, каже:
- – Побегја, мори, онај ложаж, наљутија се. Ја му реко: или да ложи како треба, или – ајде у ђавола, кад неје способан за работу.
- – Па што, бре, не решите питање с тога ложача, има ги пуно који оћев да радив. Неје он једини на овај свет.
- Долази нова муштерија:
- – Добар дан! Молим један туш, пешкир и сапун.
- – Шефе, да давам ли карте? – пита шалтерска радница.
- – Немој, мори, више да даваш. Нема, пријатељу, врућа вода, нема кој да ложи. Овај ложач што побегја не стоји добро с кичму, не може да се обрћа кад уфрљује угаљ с лопату. Кад отвори вратницу, окрене се да напуни лопату, па се окрене да уфрљи, докле па да се обрне и напуни лопату – оној што убација – на ветар се истопи и па нема. Такој, не може да да силину на огањ и вода не може да се згреје. Тој, треба час да отвори, час да нафрља и па затвори. Тај човек је оспособен од стране комисију написмено, па се тој коси сас закон о радно место куде ради – не одговара му.
- – Па, хоће ли ускоро бити воде? – пита новодошли.
- – Па, кроз једно сат и пол – два, докле дође ложач y онуј другу смену.
- – Које, бре, ја да кажем на онија горе, не трпив се?
- – Иди, кажи ги: покварија се бојлер, па докле дође мајстор и оправи га, ће прође једно сат и пол – два.
- Галама се појачава.
- – Не викајте, бре, толко, ако сте људи. Покварија ни се бојлер. Докле дође мајстор и поправи га, ће прође можда једно – два сата.
- – Аааа, јаооо… из свих грла.
- Доста људи је упамтило овај случај, а слушао и очевидео и аутор.
II
КОНКУРС, А НА КОНКУРСУ…
Пољопривредна задруга у Мирошевцу расписала конкурс за једног приправника са средњом пољопривредном школом. На конкурсу се јавио кандидат са завршеном Вишом пољопривредном школом, али није могао бити примљен јер, наводно, не испуњава услове конкурса – “није воћарски смер”. И тешили га: “Имаш више школе него што треба”.
- Е, бре, што те школе праве комендију. Да је човек неписмен то би ишло друкчије и лакше. Само нађеш ујака…
- Поред осталог, ово се чуло на “Збору омладине” у Лесковцу, 09.03.1969. године, снимљено је на магнетофону, а тога се дотакла и новинарка Јелена Ђокић у чланку “Приправници на белом хлебу” у Нашој речи од 14.03.1969. године.
