Остала су сећања на даскала Стојана, Анђелка Цветковића, Атанаса Здравковића, Михајла Јовановића и Петра Спирића као прве учитеље у Власотинцу, који су својим радом ризиковали да буду кажњени од турских власти или бугарског егзархата, који је настојао да се наметне на овом подручју. Српске књиге, само њима знаним путевима набављаним из Кнежевине Србије, издаване су на читање писменим Власотинчанима. Оне су најчешће читане на народним окупљањима, славама, поселима и другим згодним приликама.
У архивама је забележено да се у то време јављају и први пренумеранти (претплатници) на „из турских крајева“ (односно југоисточне Србије) на књиге “са српским писменима“. Овде ваља поменути име Раденка Лепојевића, првог забележеног пренумеранта (1843, „од Гаре“), па Димитрија Весовића (1847, „село Власотинац“)…
Извор: Сајт Народне библиотеке
