ЛЕСКОВАЦ – У читаоници Народне библиотеке „Радоје Домановић“ у Лесковцу одржано је представљање књиге „Плагијат“ проф. др Тихомира Петровића. У програму су учествовали проф. др Тихомир Петровић, аутор и Дејан Ђорђевић, књижевни критичар. Музика Јелена Перић Конић (клавир), проф. Музичке школе „Станислав Бинички“ у Лесковцу. Текстове читали Драгана Маринковић, Надица Стојановић и Урош Булатовић. Књига је објављена у оквиру сопственог издаваштва Народне библиотеке „Радоје Домановић“ у Лесковцу.
ИЗВОР: FB НАРОДНА БИБЛИОТЕКА ЛЕСКОВАЦ
P.S.
ДАНИЛО КОЦИЋ, НОВИНАР И ПИСАЦ: „ПЛАГИЈАТ“ ПРОФ. ДР ТИХОМИРА ПЕТРОВИЋА, УМЕТНИКА ПИСАНЕ РЕЧИ – ТАЛЕНАТ, ОБРАЗОВАЊЕ И СКРОМНОСТ ЊЕГОВА ЛИЧНА КАРТА
Књига „Плагијат“ проф. др Тихомира Петровића, у издању Народне библиотеке „Радоје Домановић“ из Лесковца, представља још једно значајно дело овог цењеног аутора и стручњака дечје књижевности.
Проф. Тихомир Петровић (1949), Бошњаце код Лесковца – истакнути српски књижевни историчар, теоретичар и педагог, доктор књижевних наука и професор емеритус. Рођен у селу Бошњаце, надомак Лесковца, где је и започео своје образовање, Петровић је каријеру посветио проучавању и предавању књижевности, нарочито дечје књижевности, у којој се афирмисао као један од најеминентнијих стручњака у земљи. Дуги низ година предавао је на Учитељском факултету у Врању и Педагошком факултету у Сомбору, где је оставио дубок траг као професор и истраживач.
Његова најпознатија академска остварења укључују књигу Историја српске књижевности за децу, док у свом познијем раду све више пажње посвећује темама етичког посрнућа у науци и култури, што кулминира делом „Плагијат“, објављеним у издању Народне библиотеке „Радоје Домановић“ из Лесковца.
У овом делу Петровић на темељан, документован и критички начин разоткрива феномене академског непоштења, позивајући на повратак вредностима истинског знања и интелектуалног поштења.
Проф. др Тихомир Петровић се у књизи Плагијат бави једном од најосетљивијих тема савременог академског и културног миљеа – питањем интелектуалне крађе и етичког посрнућа у науци.
Као класификациони појам, подсећа Петровић, „плагијат“ је први изнео знаменити римски сатирични песник Марко Валерије Марцијал (42–104. н.е.), који га је користио да означи присвајање туђег књижевног дела без навођења аутора.
Овај историјски увид аутор користи као полазну тачку за разматрање савремених злоупотреба у научној и уметничкој продукцији, показујући да се проблем непоштења и узурпације туђе мисли протеже кроз векове – али да данас, у доба дигиталних медија и лаке доступности садржаја, поприма нове, сложеније облике.
Плагијат се може дефинисати као једнозначни појам, такорећи паракњижевног карактера, који у савременим друштвима све чешће улази у јуристички речник, попримајући обрисе правног термина.
Иако изворно везан за сферу уметности и науке, где означава неовлашћено присвајање туђег текста, идеје или ауторског израза, плагијат данас има и правне последице, нарочито у оквиру академских и издавачких норми.
Овај појам, иако стар, доживљава своју актуелизацију у ери масовне производње и дигиталне доступности информација, где се границе између оригиналности и имитације често бришу, било намерно, било из незнања. Плагијат тако постаје не само етички прекршај, већ и акт друштвене неодговорности, којим се урушава поверење у институције знања и уметничког стварања.
„Основа сваке књижевности, с изузетком прве, али коју ми не можемо да именујемо која је то“ (Жан Жироду), пратилац је умeтничког и научног рада, плагијат је, како би рекао проф. Петровић, „минско поље“ преко којег, вољно или невољно, пролази сваки уметник или научник.
Цитати Жана Жиродуа и проф. Петровића сјајно осветљавају суштинску тензију између стваралачке оригиналности и неминовног ослањања на претходна дела.
Ова метафора „минског поља“ сведочи о деликатности разграничења између инспирације и имитације, између поштовања извора и њихова присвајања. На том клизавом терену обликује се савремена етика стварања – у којој плагијат више није само индивидуални прекршај, већ симптом дубљег поремећаја у системима образовања, вредновања и признања.
Тема плагијат, с правом уочава проф. Петровић, „сама по себи представља изазов“. „Наше идеје нам, разјашњава Пјер Бајер, за разлику од нашег физичког тела не припадају. Понекад су оне предмет мишљења других, а понекад су истовремено и у нашим мислима и у мислима наших савременика, тако да и нама могу да их украду.“
Тема плагијата, важна је и то не само због својих правних и етичких импликација, већ и због филозофске сложености питања ауторства и власништва над идејом.
У том контексту посебно је проницљиво размишљање Пјера Бајера, који упозорава да „наше идеје, за разлику од нашег физичког тела – не припадају увек само нама“. Оне су, како он каже, „понекад предмет мишљења других, а понекад су истовремено и у нашим мислима и у мислима наших савременика, тако да и нама могу да их украду“.
Ова релативизација власништва над мишљу не поништава нужност разликовања плагијата од интертекстуалности, већ је управо истиче.
Проф. Петровић, пажљивим разлагањем бројних примера, показује колико је танка линија између надахнућа и присвајања, и колико је важно развијати етичку свест, посебно у образовним и научним институцијама.
Књига Плагијат тиме постаје и својеврсни позив на одговорност, али и медитација о природи стваралаштва у свету у којем се границе оригиналности непрестано померају.
Луцидна анализа плагијата у савременом контексту
„Плагијат“, књига проф. др Тихомира Петровића, у издању Народне библиотеке „Радоје Домановић“ из Лесковца, дело је које се луцидно, са теоријском прецизношћу и књижевном елеганцијом, бави једном од најосетљивијих тема савременог интелектуалног простора – питањем плагијата, односно неовлашћеног присвајања туђег стваралаштва.
Већ у уводу аутор истиче да је тема плагијата „сама по себи изазов“, јер захтева не само анализу правних и етичких норми, већ и филозофску и антрополошку димензију поимања оригиналности.
Основни увиди књиге поткрепљени су бројним примерима, теоријским референцама (од Марка Валерија Марцијала до Пјера Бајера), као и сопственим педагошким и истраживачким искуством.
Књига је подељена на неколико издвојених целина, које заједно чине тематски заокружену и мисаоно слојевиту целину. Наводимо само неке:
• „Тематски инвентар“ представља мапу проблема – од историјског појма плагијата, преко савремених примера, до разматрања правних и етичких импликација.
• „Аутор“ се бави психолошким и стваралачким профилом онога који ствара, разматрајући мотивације, слабости и моралне дилеме аутора.
• „Чувари граница науке и уметности“ посвећено је онима који, попут уредника, ментора, рецензената и институција, имају одговорност да препознају, санкционишу или спрече плагијат.
• „Општи поглед“ доноси својеврсну филозофску синтезу, у којој
Петровић тематизује појам ауторства, колективног памћења и граница креативне слободе итд.
Као што аутор у више наврата наглашава, плагијат није само крађа речи, већ крађа духовног идентитета. Управо зато ова књига има снагу да упути читаоца не само на техничке аспекте препознавања плагијата, већ и на етичку димензију стваралаштва у времену када се границе изворности све теже дефинишу.
Да бисмо били доследи, нема апсолутно недужног и чистог ствараоца. Јер, слажем са оценом проф. Петровића, „свако носи у себи наталаожено искуство из колективног знања скупног бића човечанства, гради на рушевинама старих искустава и фонда опште расположивих ефицијација и информација“.
У времену када се ауторство често своди на правни статус или академску категорију, проф. Тихомир Петровић нас подсећа на нешто дубље – на онтолошки парадокс стварања. Јер, да бисмо били доследни, нема апсолутно недужног и чистог ствараоца.
Слажемо се са његовом мишљу да „свако носи у себи наталожено искуство из колективног знања скупног бића човечанства, гради на рушевинама старих искустава и фонда опште расположивих ефицијација и информација“.
Управо та мисао даје књизи Плагијат универзалну димензију: она није само приручник за препознавање етичких преступа, већ и књига о природи људског стварања, о танкој линији између оригиналности и припадности заједничком памћењу. И зато, Петровићево дело не позива само на осуду плагијата – већ пре свега на разумевање дубоких токова из којих настаје свака аутентична реч.
Како је уочио Берксон „свако ја једна врста стваралаштва“. Отворимо ли досије било ког писца, па тај био и Иво Андрић, вели проф. Петровић, „нађе се нешто што осенчи или оспорава. Зато би се могло закључити: „Тешко је наћи песника „који није починио такав грех.“ (Кајзер).
Сада имамо неколико дубоко рефлексивних мисли које се могу лепо уткати у филозофски и етички закључак приказа Петровићеве књиге. Овај последњи део, који садржи референце на Бергсона, Андрића и Кајзера, може послужити као кулминација есеја, у којој се укрштају појмови стваралачког идентитета, колективног памћења и крхкости појма оригиналности.
Плагијат – књига о границама стваралаштва и одговорности
У издању Народне библиотеке „Радоје Домановић“ из Лесковца, књига „Плагијат“ проф. Тихомира Петровића представља једно од најлуциднијих и мисаоно најдубљих дела на тему која се тиче и науке и уметности, и права и морала – плагијата, као сложеног феномена савременог друштва.
Већ у уводним поглављима аутор подсећа да је плагијат као појам био познат још у доба античког Рима, када га је Марко Валерије Марцијал први пут класификовао – не само као крађу речи, већ и као крађу ауторства и идентитета.
Плагијат, како пише Петровић, није само преписивање, већ пролазак кроз „минско поље“ стваралаштва, како би рекао Жан Жироду – поље у којем се сваки мислилац и уметник креће, вољно или невољно, стално на граници између инспирације и присвајања.
Ипак, да бисмо били доследни, како аутор наглашава, „нема апсолутно недужног и чистог ствараоца“, јер – сви ми носимо у себи наталожено искуство колективног знања, градимо на рушевинама старих система и фонда опште расположивих информација.
Ова идеја се снажно ослања и на мисао Анрија Бергсона, који је уочио да је „свако ја једна врста стваралаштва“. Чак и ако отворимо досије највећих стваралаца – па и Иве Андрића – пронаћи ћемо нешто што може да „осенчи или оспори“ њихову аутентичност, подсећа Петровић. И заиста, како каже Кајзер: „Тешко је наћи песника који није починио такав грех.“
У том светлу, књига „Плагијат“ не треба да се чита само као правно-морални приручник, већ као дубоко мисаона студија о природи уметности и одговорности, као огледало света у којем стварамо, учимо, цитирамо, градимо и – свесно или несвесно – остајемо део једне шире колективне меморије.
Уместо закључка:
Респектује се везаност дела за дело, уздање на књижевну баштину. Традиција није пепео, већ преношење ватре! Коначно, примећује проф. Петровић, дело није искључиво ауторов заштитни знак већ производ који се реализује у додиру са „генијем народа“ коме сам аутор припада.
За сам крај присећање, које наводи и проф. Петровић: „Најстарије позајмице тичу се Библије, књиге која, каже Борхес – упоређена са другим хебрејским књигма – асоцира да је написао свети дух!
У том духу и књига Плагијат позива не да судимо – већ да разумемо. Да посматрамо стваралаштво не као власништво, већ као живу ватру духа, коју преносимо с колена на колено.
О аутору: Проф. др Тихомир Петровић
Тихомир Петровић (1949), син Боривоја и Радославе, рођен у Бошњацу код Лесковца. Доктор је књижевних наука и професор емеритус. Током вишедеценијског рада оставио је снажан траг у области теорије и историје књижевности, посебно дечје књижевности.
Објавио је више значајних књига, међу којима се издвајају:
• Огледи и критике (2008)
• Историја српске књижевности за децу (2008)
• Увод у књижевност за децу (2010)
• Велибор Глигорић о реализму (2011)
• Човек и дело (2016)
• Поетска сликовница (2019)
• Сироти Срби – сиротиња у српској књижевности (2020)
• Рад је најлепша песма (2021)
• Антологија Тито (2022)
• Теорија књижевности (2024)
Његово дело изазвало је широку пажњу стручне јавности, те су о његовом стваралаштву објављени бројни прикази у најугледнијим листовима и часописима.
О животу и раду професора Петровића посебну монографску књигу објавио је Данило Коцић (Дадинце, Власотинце, 1949) – новинар, књижевни критичар, професор и правник – под насловом Проф. др Тихомир Петровић: живот и мисао“.
