„Радујем се што сам прва победница на конкурсу председника Републике за најлепшу фотографију којом се промовише лепота Србије“, каже Негослава Станојевић, новинарка, економиста, аутор неколико књига на дијалекту родног села Присјана (општина Власотинце), на југу Србије.
-Пре две године, под короном, поподне, између 16 или17 часова настала је ова фотографија. Жито још почело да зри. Изашла сам из куће без телефона, да на брзину однесем тетки колаче. На капији, одакле редовно фотографишем планину, сачекао ме величанствен призор и тада нисам знала да ли да гледам или да трчим по телефон, који је redmi note 7, набављен пре око пет година, каже Негослава Станојевић, прва победнца на конкурсу председника Републике за најлепшу фотографију којом се промовише лепота Србије!
Незаборавни предели родног краја
– На фотографији је Доњи Присјан, махала Ливађе, на уласку у село. То је, додаје уметница, највећа равница у читавом Заплању, које је брско-планински предео југа Србије“, појашњава Негослава Станојевић, родом из Доњег Присјана.
– Зову моји пријатељи, стварни и виртуелни, Заплањци, и они који никад нису били у овом крају и свима је заједничка радост што је скрајнут од свега и свих и што је мојом фотографијом добио толику медијску пажњу да, чини ми се, данас у Србији сви знају за Доњи Присјан у коме сам рођена пре 64 године, где сам проходала и из којег сам понела само неке фрагменте који су ми остали урезани у сећању све до данас, приче не скривајући понос због овог успеха.
Негослава Станојевић, економиста и новинарка, рођена у Доњем Присјану, у власотиначком крају, проговорила је, присећа се, заплањским дијалектом којим, ван службених оквира, говори и данас, и на којем пише паралелно и на стандардном језику,
Новинар, економиста, зналац заплањског говора..
– Завршила сам економски факултет, радила као новинар, а прву књигу, „Јоште чекам тај реч да ми рекне“, објавила сам пре седам година. „Благ реч“, моја друга књига, објављена је лане, а ових дана излази трећа – „Јоште чекам тај реч да ми рекне и друге приче“. Све то могу да захвалим свом родном крају.“
Мени је Заплање, настава саговорница, ма колико ретко или често у њему боравила, духовна верикала, моје корење, моје извориште енергије, снаге и воље, уточиште у свим кризним ситуацијама, од бомбардовања до короне, резервна адреса и у добру и у злу, локација коју с поносом показујем својим пријатељима и терен на којем сам на своме више на било којој адреси.
На питање, о љубави према путовањима и фотографији, с усхићењем беседи: „Волим да путујем и престала сам да бројим земље у којима сам била, али се радо се сећам једне епизоде… Негде на путу ка Бечу, у колима све Заплањци, и упоређујемо наше и лепоте крај којих пролазимо. И онда следи прича: брат и сестра отишли, на две различите светске дестинације, чују се увече са родитељима, размењују фотографије локација које су посетили и завршавају углас речима: „Ипак је најлепше наше Заплање!“
Један је живот мало да се види све
-У Европи, најчешће сам посећивала Беч и Софију, па Грчку. Поново бих да одем и у Шведску, Данску, Немачку, Француску, Чешку, Словачку, Италију, Монако, Швајцарску, Сан Марино, Румуниију, Русију, Украјину… Волела бих да поново посетим Дубаји, Кину, Египат… Спремам се одавно за пут у Грузију и Јерменију, чезнем да видим Шпанију и Португалију, не могу да преболим што не одох у Сирију пре него што је уништена, а од Сејшела сам давно одустала… више ме привлачи Куба.“
Да ли и колико воли Србију, појашњава: „Последњих година интензивно путујем Србијом и пресрећна сам због тога што поново упознајем дражи неких места у којима сам давно била или откривам неку нову лепоту. Мислим да је један живот мало да се вид све оно чиме наша лепа земља обилује.“
Ових дана, настава ова изузетна уметнице писане речи, вратила се из Сокобање, у којој поново обишла водопад Рипаљку, Лептерију, први пут била на изворишту Моравице и пела се у Читлучку пећину. Пре тога упознала је прерасти Вратне и Неготин, Сопоћане и Нови Пазар. Жеља јој је да се врати на Врело Грзе и манастир Лешје, у Ђавоју Варош, Сремску Митровицу и на једну дивну плажу на Дрини коју обожавају Шапчани!
– Између свих тих излета неизоставни је Доњи Присјан, где сам се родила и обавезан одлазак на Вуштин брег (моја фамилија су Вуштинци), у нашу шуму Садину и Ковачев дол, али и у завидински манастир“, закључује занимљиву причу Негослава Станојевић, одавно позната по лепоти писане речи, уз осмех: „Један живот је мало да се вид све чиме наша земља обилује.“
О Доњем Присјану, родном крају
Село Доњи Присјан је у власотиначкој општини, на југу Србије. Према попису, 2011. године живело је 206 становника, 2002. године 330, а рачуна се да ће их већ наредних године бити стотинак мање. Село се налази у Заплањској котлини, кроз коју пролази тзв. цариградски друм, а стагнација у развоју почиње после Другог светког рата, посебно последњих педесетак година, не без сете беседи Негослава Станојевић, економиста и новинарка, заљубљена у језик завичаја.
