Саша Хаџи Танчић (Лесковац, 3. новембар 1948 — Ниш, 15. мај 2014) био је српски књижевник.
Рођен је 3. новембра 1948. године у Лесковцу у старој грађанској породици од оца Владимира и мајке Вере. Основну школу и гимназију завршио је у Нишу, дипломирао је на Вишој педагошкој школи у Нишу, а 1994, у Приштини, на Филозофском факултету на Одсеку за југословенску књижевност и српскохрватски језик стекао диплому професора књижевности.
- Био је новинар „Народних новина“ у Нишу и главни и одговорни уредник ИП „Градина“, професор у Средњој музичкој школи и директор Уметничке школе у Нишу.
- Био је именован на место помоћника министра културе у Влади Републике Србије, али дужност није преузео.
- Потом је био директор Народне библиотеке „Радоје Домановић“ у Лесковцу (2002–2006) и Народног позоришта у Нишу (2006–2009).
- Написао је више збирки песама, приповедака, романа и био уредник неколико часописа и листова.
Био је члан Удружења књижевника Србије и Српског ПЕН центра.
#лебиблиотека #lebiblioteka
P.S.
Рад једног од најбољих лесковачких писаца, Саше Хаџи Танчића, опширно је представљен у студијама Д. Коцић „Лесковачки писци – трагови и трагања“
Данило Коцић: ОТИШАО САЊАР, ОСТАЛО СЕЋАЊЕ (Наша реч, 30.мај 2014):
ЛЕСКОВАЦ – Књижевно стваралаштво Саше Хаџи Танчића, недавно преминулог књижевника рођеног у Лесковцу, обимно је и разноврсно, али како су приметили поједини књижевни критичари није довољно проучено и на прави начин вредновано.
- Књижевник Саша Хаџи Танчић, који се недавно ненадано преселио у „вечиту тишину“, припада малој, одабраној групи стваралаца југа Србије, који су својим делом обележили једно време и оставили неизбрисив траг.
- Саша Хаџи Танчић је био мој и пријатељ мојих пријатеља. Повезивали су нас бројне идеје, али је – за разлику од многих са „јужне пруге“, успео да се издвоји као даровити писац.
- Последњи пут смо се дружили неколико недеља пре смрти. У Лесковцу, у „Белој лађи“, како смо одавно наденули име студентском ресторану поред Ветернице, говорио је да сада, када је у пензији, има више времена да оствари бројне планове и заокружи свој књижевни наум. Најавио је да ће много више боравити у родном Лесковцу, него Нишу, где је провео највећи део свога живота, али се, нажалост, то није догодило. Смрт је била бржа од Сашиних снова.
- Саша Хаџи Танчић рођен је 3. новембра 1948. године у старој грађанској породици од оца Владимира и мајке Вере. Основну школу и гимназију завршио је у Нишу. Дипломирао 24. новембра 1970. године на Вишој педагошкој школи у Нишу српскохрватски језик и југословенску књижевност, а у Приштини завршава Филозофски факултет, Одсек за југословенску књижевност и српскохрватски језик, и постаје професора књижевности.
- Саша Хаџи Танчић био је новинар Народних новина у Нишу (1971-1977) и главни уредник ИП Градина (1989-1994), када је постао професор у Средњој музичкој школи и директор Уметничке школе у Нишу. Хаџи Танчић је био директор Народне библиотеке у Лесковцу (2002-2006) и Народног позоришта у Нишу (2006-2009). Све ово време био је уредник нишког часопис за књижевност, уметност и културу „Градина“ (1978-1989) и лесковачких часописа Освит (1991-1998), листа Лесковчанин (1996-2001), српског листа за духовност и сатиру Лесковачка мућкалица (2002) и часописа за знање, веровање, стварање, вредновање Успења (2007-2009). Био је члан је Удружења књижевника Србије и Српског ПЕН центра.
Обимно дело
- Књижевно стваралаштво Саше Хаџи Танчића је обимно и разноврсно, али како су приметили поједини књижевни критичари није довољно проучено и на прави начин вредновано.
- ЗБИРКЕ ПЕСАМА: Записан свршиће се свет (Градина, Ниш 1973), Пејзаж с душом (Наша реч, Лесковац 1975), Лична смрт, Псалми за 2000 (Графика Галеб, Ниш 2001);
- ЗБИРКЕ ПРИПОВЕДАКА: Јевреме сав у смрти (Просвета, Београд 1976), Савршен облик (Просвета, Београд 1984), Силазак у време (Просвета, Београд 1987), Звездама повезани (Просвета/Књижевне новине, Београд 1990), Ивицом, најлепши пут (Свјелост, Сарајево 1990), Галопирајући војник (Српска књижевна задруга, Београд 1991), Скидање оклопа (Просвета, Биш 1993), Храм у коферу (Прометеј, Нови Сад 1995), Небеска губернија (Просвета, Београд 1997), Ратна престоница (Рад, Београд 2007), Кафкин син (Рад, Београд 2008), Лепи гробови (Танеси, Београд 2010); Саша Хаџи Танчић је приредио две збирке прича својих ранијих издања: Кључ за чудну браву (Просвета, Београд 1994), Повратак у Наис (Глас српски, Бања Лука 1997); Мирољуб Јоковић је приредио избор „Најлепше приче Саше Хаџи Танчића“ (Рашка школа/Тенеси, Београд 2012), а његове приче објављене су у више антологија.
- РОМАНИ: Свето место (Рад, Београд 1993), Црвенило (Просвета, Београд 1995), Караван Светога Влаха (Просвета, Београд 2002), Меланхолија (Рад, Београд 2006).
- ОГЛЕДИ И ЕСЕЈИ: Паралелни светови (Градина, Ниш 1979), Паралелни светови (Градина, Ниш 1989), Поетика одложеног краја (Просвета, Београд 1999), Романи Миливоја Перовића (ПОНД, Лесковац/СИИЦ, Ниш 2002), Проклетство, коначна ведрина (Рад, Београд 2002), Повлашћена места (Нишки културни центар, Ниш 2005), Корен, копрена (Филекс, Лесковац 2006), Из дубина књижевног дела (Нишки културни центар, Ниш 2007), Шест прозора и хоризонт (Службени гласник, Београд 2010);
- ПРИРЕЂИВАЧКИ РАД: Корак међу тајнама, поезија младих песника Ниша (Градина и Књижевна омладина Ниш, Ниш 1980), Стеван Сремац, Старо време – ново читање (Градина, Ниш 1982), Бора Станковић, Старо време – ново читање (Градина, Ниш 1983), Нише приповетке Стевана Сремца I – III (Стеван Сремац, Ниш 1995), Бранко Миљковић, Песме о песми (Градина, Ниш 1996), Српске празничне приче („Рашка“, Београд 2000), Бранко Миљковић, приповедање љубави (АРС центар Уметничке школе, Нишки културни центар, „Градина“, Ниш 2001), Најлепше приповетке Борисава Станковића (Просвета, Београд 2004), Симон Симоновић, Без датума (Глас српски, Графика, Бања Лука 2005), Српске празничне приче (часопис „Крајина“, Бања Лука – Београд, Арт принт – Београд 2009), Вељко Милићевић, Најлепше приповетке (Ариадна, Београд 2009), Светолик Ранковић, Најлепше приповетке (Ариадна, Београд 2010), Момо Капор, Мали екран – ТВ критике (Тенеси, Радио-телевизија Србије, Београд 2012), Фантастична зоологија, српске приповедне прозе двадесетог века (Службени гласник, Београд 2012).
- НАГРАДЕ – За досадашњи изузетно плодан и успешан књижевни рад Саша Хаџи Танчић добио је бројна признања: Награда Ослобођења града Ниша (1976), награда Лазар Вучковић (1991), Андрићева награда (1991), Златна плакете Жак Конфино (2003), Ромонда Сербија, награда Књижевне колоније „Сићево“ (2005), Златно слово, награда књижевног часописа Акт (2009), Вељкова голубица, награда Градске библиотеке из Сомбора (2013).
Критичари о великом писцу
- Саша Хаџи Танчић – како је давно уочио Драган Тасић, нажалост рано преминули лесковачки писац, есејист, књижевни критичар и преводилац -аутор који се поиграва поетичким опцијама, тако да жанровска одређења властите прозе премешта из области у област, да би на интеракцијама жанровских канона изградио једну особену поетску игру и довођења у питање прихваћених уметничких и друштвених конвенција.
- У роману ,,Караван светог Влаха’’ (2002) аутор, који се у више збирки приповедака исказао као мајстор кратке приче, искуства са овом малом приповедачком формом, уграђује у компоновање обимног романескног дела. Његову поетику, чије начело је применио стварајући овај роман, најсажетије бисмо обележили ако кажемо да је то поетика фрагмента. Способност писца да у прозној цртици – како се некад називала анегдотска прозна минијатура – опише околности и да добро запази карактеристике појединог лика, води Хаџи Танчића, сваком новом композиционом одредницом, која понекад има размере класичног поглавља, а некад је много мања него поглавље, одшкрине врата приповедања, тако да сазнајемо само део онога што би старински приповедачи нашироко исприповедали.
- Филозоф и професор, одлични зналац српске, лесковачке и нишке књижевне панораме Душан Стошић записује (Тражење излаза, Лесковчанин, бр. 6. 1998, стр. 6): „…Читао сам Хаџи Танчићеве прве књиге и наслутио да је Бора Станковић добио наследника, а Југ, после толико деценија, правог, такорећи великог писца. Наравно, други су писали о новом и оригиналном прозном писцу, међу њима и неки Лесковчани, па и обично шкрти у похвалама Николај Тимченко, књижевни критичар строгог суда и прелепог стила. Ја, дотад, нисам писао. Али, разлог је мало чудан. Притиснут похвалама критике и Анрићевом наградом коју је овај Лесковчанин добио (а са њим и цео Лесковац за вечита времена) код дугог чекања утврдио сам да је познато, признато и награђено прозно дело Саше Хаџи Танчића остало непрочитано. (…) Да је писац Нечисте крви добио наследника, о томе се, рекао сам већ, говорило и писало, али не пуним устима, него кроз стиснуте зубе. А Саша Хаџи Танчић је близак Бори по мотивима и стилу своје ране прозе, али и по таленту, по златном дару приповедања у садашњој фази. (…) Да кажем и то да је аутор романа ,,Свето место’’ и збирке приповедака ,,Звездама повезани’’, ,,Јеврем, сав у смрти’’ и ,,Ивицом, најлепши пут’’, један од најобразованијих интелектуалаца на југу Србије што се може утврдити ако се прочитају његови дискурзивни текстови, неки од њих објављени у књизи студија ,,Паралелни светови’’. Да ли сам заборавио да у овом контексту поменем часопис ,,Освит’’ и лист ,,Лесковчанин’’, две лепе серије уређивачке делатности. Заборављају то неки други, не ја. Заиста се чудим и дивим Хаџи Танчићевој стваралачкој и радној енергији која се у свему поменутом осмислила.
- Мирољуб Јоковић, како примећује професор Саша Станковић (Књижевни лист, Најлепше приче Саше Хаџи Танчића, Рашка школа/Тенеси, Београд 2012)имао је тежак задатак да из богатог опуса Саше Хаџи Танчића изнесе на светлост дана ваљан избор његових најлепших прича. Од десетак збирки прича Хаџи Танчића, једино је Звездама повезани („Андрићева награда“ за 1991. године) комплетно ушла у овај избор. Ове три приповетке из прошлости Ниша и данас после две деценије од објављивања не губе стари сјај, напротив, добијају на значају као Повратак у Наис.
- Професор Дејан Ђорђевић, критичар, песник, есејист, један од најбољих зналаца, стваралаштва Саша Хаџи Танчића, поводом књиге прича „Кафкин син“, уочава да ако се за литературу може рећи да је достојанствена и отмена онда то управо говори ова књига.Теме су сведене на најбитније, језик је одабран, јасан, казивање густо јако до опојности. Нема ничег сувишног, нема пренемагања, а како би и било када је реч о краткој прозној форми.
- Неке основне црте пишчеве духовности препознају се и овде. Мислим пре свега, на трезвеност и суздржаност, несклоност олаким импресионистичким егзалтацијама, аналитичност као и способност да се битно разлучи од небитног. Отуда је, бар сада тако изгледа, кратка прича била напросто најпогоднија форма да се саопште нека ауторова животна искуства.
- Према виђењу књижевног историчара и есејисте, уваженог професора новосадског универзитета др Мирослава Егерића, у својству рецензента, Саша Хаџи Танчић је у овој књизи показао да је од оних писаца који негују дух финесе на рачун духа геометрије и да та врста испитивачке проницњивости јесте и врста победе српске прозне литературе. Он такође закључуједа Хаџи Танчић не подлеже лиризму, већ „копа невидљиву, досад ретко откривану руду човекове проблематике и особености егзистенцијалног кретања“.Најновијом књигом Саша Хаџи Танчић доказује сопствене списатељске могућности, а у ширем контексту гледано, доприноси оживљавању помало занемареног литерарног жанра-кратке приче, као неопходног камичка у богатом и раскошном мозаику наше домаће, савремене књижевности.
- О делу Саше Хаџи Танчића писали су многи познати критичари: акдемици Миодраг Павловић и Мирослав Пантић, Светлана Велмар Јанковић, Марко Недић, Чедомир Мирковић, Драшко Реџеп, Радивоје Микић, Бојан Јовановић, Николај Тимченко, Милисав Савић и други. (Видети Лексикон писаца лесковачког краја, Лесковац 2003, стр. 134-138).
- Тема 21. свеске ,,Освита’’ (јануар – фебруар 1998) била је ,,Приповедач Саша Хаџи Танчић’’. Објављени су опширни, проницљив приказ Душана Стошића (25 страна) под називом ,,Апокрифна јеванђеља Саше Хаџи Танчића’’.Ту је занимљив осврт Милутина Ђуричковића ,,Изабрана и нова проза Саше Хаџи Танчића, а повод су књиге изабраних приповедака Повратак у Наис и нове приповедачке прозе Небеска губернија.
- На самом почетку поменутог броја „Освита“ објављена су Хаџи Танчићева ,,Путовања у Лесковац’’:,,Сећања – тај усудни бегунац из живота – на које сам у старијих писаца гледао с презиром, обрмало ме је као да сам стогодишњак и усто преживео богзна шта. Прегршти још свежих успомена у откосима падају на белину папира.
- Летњи и зимски распуст проводио сам у Лесковцу. Пут из Ниша у Лесковац, локалним возом, изгледао ми је као бескрајно повесмо између два града; једног у коме сам рођен и другог у коме живим. У данима до путовања нарасле су моје жеље које су се вештом мајкином вољом преомишљавале у велики доживљај.’’
- Саша Хаџи Танчић, велики мајстор стила, врстан приповедач, есејист, уредник, добронамерник, интелектуалац отвореног срца, заслужује да се памти и да његово дело буде повод за нова промишљања о Лесковцу између јуче и сутра.
Данило Коцић
(Наша реч, 30. мај 2014)
NAPOMENA: Prilog objavljen pre 15 godina. Leskovac se nije na pravi način odužio Saši Hadži Tančiću.
