ЛЕСКОВАЦ – У петак, 20. децембра 2019. године од 19 часова у Холу на спрату Лесковачког културног центра, одржаће се традиционално вече посвећено песнику и професору Бориславу Здравковићу. О поезији овог истакнутог песника говориће мр Биљана Мићић, Марија Стојановић, Владимир Мичић, књижевни критичари и професори у лесковачкој Гимназији и Техничкој школи, и Драган Радовић, ученик Боре Здравковића, уредник у Културном центру – саоптавају из ЛКЦ.
СЕЋАЊЕ НА БОРУ ЗДРАВКОВИЋА
У Лесковчаком културном центру 2014. године промовисана је књига проф. др Драгомира Радовановића „Сећања на Бору Здравковића“ у издању КК Глубочица. О књизи, у издању КК Глубочица, чији је члан био Бора Здравковића, говорили су, поред аутора проф. Радовановића, Слађана Младеновић, уредница у ЛКЦ, Драган Радовновић, песник, уредник часописа Наше стварање, Боркица Миловановић, председница КК Глубочица, проф. др Живан Стојковић и Данило Коцић, новинар и писац. Прихваћен је предлог проф. др Живана Стојковића, познатог лесковачког историчара, да КК Глубочица, чији је члан био Борислав Бора Здравковић установи књижевну награду која би носила име Боре Здравковића. У књизи су објављене изабране Здравковиће песме и занимљиве анегдоте из заједничког дружења проф. Радовановића и Боре Здравковића са познатим Лесковчанима, али и са „обичним људима“.[1]
%
У Преговору књиге „Сећања на Бору Здравковића“, аутор, проф. др Драгомир С. Радовановић, констатује: Легендарни професор Лесковачке гимназије, узор многим генерацијама, личност огромног знања и високе интелигенције, песник је без премца.
(…) И дан данас се испредају приче о његовим предавањима, писменим вежбама, рада са младима.
(…) Његове песме су антологијске. Скоро свима који се баве културом и књижевношћу, довољно је поменти називе песама као што су: Жени, Она изеђу мене и свега, Гуњ, Матуранско вече, Подребница и др. па да се одмах погоди да је реч о Бориславу Бори Здравковићу. Ја, међутим, вероватно као афористичар, који воли кратке форме, скидам капу пред његовим песмама које сам назвао песме у афоризмима као што су Ток, Точак, Кандило… Колико је истина из живота сабрано у четири до шест стихова, то је невероватно и то је прави артизам.
(…) И Бора је, као и сви други људи, сем породичног и пословног живота, имао своја кафанска дружења са колегама која су незаборавна и од којих се многа препричавају.
(…) Он је феномен. Његова интелигенција изузетна, његова мисао за хумор пун метафора, иронија, па и цинизма.
(…) Сматрам, с обзиром на квалитет његовог дела и допринос култури не само Лесковца и Србије, него и шире, да му Лесковац није поклонио дужну пажњу.[2]
Данило Коцић: БОРИСЛАВ ЗДРАВКОВИЋ – ПЕСНИК РАСКОШНОГ ТАЛЕНТА
Борислав Здравковић (1930, Брестовац, 2012, Лесковац), професор књижевности, новинар, дугогодишњи уредник Нашег стварања. Објавио збирке песама: Тренуци лирике (Лесковац 1967), На падинама сна (Лесковац 2000) Заједничка збирка: Препознавања (1962), присутан у часописима. Члан је Књижевног клуба Глубочица и Удружења писаца. Добитник бројних награда за књижевност.[3]
Здравковић је умро у Лесковцу, 82. годину, 21. децембра 2012. године.
%
Лесковачки песник Борислав Бора Здравковић по животној биографији и песничком трајању (пола века), али пре свега по начину певања и схватања поезије и живота, најоригиналнији је поета на јужносрбијанским просторима.
(…) Здравковић је својом поезијом, која има све одлике модерне лирике, бежао од тзв. ,,модернистичких егзибиција’’ и ,,нејасних кованица’’ и у томе остао тврдоглаво доследан, па донекле и старомодан. Осећајући ,,нови песнички звук’’, који њему као врсном песнику и професору књижевности није био прихватљив, клонио се писања, а када је то чинио, радио је са мером и у свом маниру.[4]
Здравковић је, видели смо из оцене Драгољуба Трајковића, али и ставова других критичара, које помиње у ,,Прегледу лесковачког књижевног стваралаштва’’ већ првом самосталном збирком ,,Тренуци лирике’’ показао раскошан таленат и наметнуо се као зрео песник. Све остало је – историја.[5]
Здравковићева прва збирка, ,,Тренуци лирике’’ је књига несумњиве песничке вредности, и поред извесних падова и клонућа. Борислав Здравковић је песник напорочног талента, а у појединим тренуцима творац стихова антологијске вредности, које будући састављачи антологија српске поезије не би смели мимоићи. Јер, то су стихови који се памте, казују наизуст и воле.[6]
ТРЕНУЦИ ЛИРИКЕ – Клуб писаца при Радничком универзитету „Коста Стаменковић“ објавио је још 1967. године збирку песама Боре Здравковића под насловом „Тренуци лирике“.[7]
У предгову овој публикацији Мирослав Миловановић, између осталог, пише: „Песник је животно везан за домовину и њене људе чија је слика дата у неколико конкретних детаља које смиреним ритмом и једноставним казивањем откривају његове животне и поетске преокупације.
„Ако сам нешто изван тебе, мога сна, био бих врт
у коме сваки цвет, сваки лист шапуће моју смрт.“
(Домовина)
Та присна веза са родном грудом постала је доживљени израз његове поетске личности и поетска инспирација у којој нема националних оклоп, већ смиреним и исповедним тоном, полуслободним стихом и местимице слободном римом, песник нас уводи у животне просторе човека и указује на лепоту живота који сублимира етичке и хуманистичке координате људске егзистенције. Здравковић верује у човека, у његову ћутљиву приврженост родном огњишту.
„Из ђачког споменара“ – зрачи тиха и носталгична сета, младалачки разнежена и елегично заденута „свирком из даљине“ у којој одзвањају акорди песимистичких сећања и пропалих нада. Али тај песимизам дубоко у себи крије сјај непролазних успомена из чијих искричавих варница светли лепота постојаност и вечите оданости „обали среће“ са које животне плиме и осеке не могу да однесу „сјај плавих ведрина“. Јер, у његовом шапутању распознајемо „душу која сања“ и која уноси неку невидљиву моћ у сваку реч, стих ис трофу. Те обичне речи су специфични облици лепоте у поетском ланцу асоцијалних идеја и контраста:
Није моја, туђа је ова јесен:
Ја и живот мој још се нисмо срели.
И када ћутим над собом наднесен,
то неко други моје речи вели.
„Трагом палих зведа“ је циклус песама о младалачком неспокоју који у илузионистичком лету доживљава празнохват разочарања, у коме је жена бег пред златним срцем, сјај и хладноћа чежње, суза у осмеху ишчекивања и најслађи напитак на ломачи патње. Она је недостижна отровница у цвећу жеља, перфидна мачка у лепоти голуба који у тишини опролећених нада хара у души песника и ствара ломотресе од којих се разгоревају ватре мртвих немира, чији пламенови постају лахори за расветавање неразумне сете. И када се опрашта од вољене жене, оптимистички удара у сетно звоно осећања да би је гануо до срца истином која метафорично прераста у звезду, у чијем сјају трепери суза растанка слеђена тишином неостварене љубави:
Као што дође тако оде:
ништа ти нисам узео, ништа дао.
Овога тренутка само ми је жао
што људи теку као воде.
„Тренуци лирике“ представљају талентованог и зрелог песника. Из њених стихова зрачи рефлексивна песничка физиономија која од песме жели да буде птица која буди и разуме и чија ће мисао, као лампа у ноћи, да окупља лептире. Оштар и сентименталан и зато елегично дрхтав, нежан и болећив и зато емотиван, он је сав окренут човеку који у овом песничком дневнику има младалачко лице које су прошарале боре живота.
Ова збирка саткана од низа најтананијих интима добија у графици Миодрага Павићевића једну веома успелу и скоро недељиву паралелу. И у овој другој личности сусрећемо се са скоро истоветном поетском природом која свој израз, свој свет, своја тражења, место стиха, налази у игри тамних и светлих површина.“[8]
НА ПАДИНАМА СНА – Шта су други написали о Бори Здравковићу не би могло да стане и у повећи роман. Овога пута, не сасвим случајно, избрали смо неколико оцена, које су објављене под надзнаком ,,Други о Бори’’ у његовој последњој збирци песама ,,На падинама сна’’ (Лесковац, 2000).
Могло би се рећи, чега год да се латио овај рођени песник, аутор збирке ,,Тренуци лирике’’, дало је резултата. Штета је – ко зна колико пута смо рекли – али то није само наш суд, штета је, дакле, што је мало писао.
Одговор на то и на многа питања свакодневног људског трајања даће сам аутор, а нама остаје да се једноставно замислимо над дубином његових порука које нам је упутио овај велики песник, професор, боем и пријатеље, пре свега оних који су хтели и знали да га добро слушају.
%
Уметнички предиспониран, самосвојног гласа, књижевно образован, Здравковић је, несумњиво, остварио дело солидне уметничке вредности. Утемељено на модерним песничким начелима, његово дело носи нешто од филигранских песника парнасовског типа. Стављено на пробу структуралних анализа, оно делује одлично и поетично.[9]
Налазећи лирско упориште у мотивима и темама због којих су песници од искона умакали перо, аутор На падинама сна (старе и новије песме) у тренуцима искреног надахнућа, пројектује песничке слике натпросечног стваралачког домета. Теме око које се окреће свет његове поезије не могу се свести на неке одређене садржаје. Човек, жена, земља, слобода, која даје сјај и лепоту животу, речју, човеков живот – у жаришту су његовог интересовања и рефлексије. Инвентар његових мотива је, посве, покривен наносима сете.
У Борином стиху је, помогнимо се уобичајном фразом, неодвојиво певање од мишљења. У равнотежи између слике и поруке, у оклевању између звука и смисла, одвија се ауторов стваралачки кредо. Он тачно зна колико реч садржи могућих рима. Хармонија је ,,логика’’ његове поезије.
Борина поезија је у знаку једноставних и читљивих начела. Он има јасан поглед на ствари: песма је крајње отворена и комуникативна. Из његове метафоре не произилази нешто лоше, него – како каже једна лепа реч – само сведочанство нашег срца.
У чему је суштина његове поетике и тајна његове књижевне радионице? Пустимо нека одговор пружи сама песма „Кандило“: „На зиду Света Марија,/ На поду црна шамија/ Утули, мајко кандило!/ Однесе вода градину,/ Оде живот низ падину.“
Поетска реч писана искрено, растерећена конкретног значења, референцијалности – као и мисли о књижевном успеху – припада модерној поезији, под чијим се појмом обично означава нови укус и уметнички принцип, и битно другачији поступак. Здравковић није дидактичан песник. Он врло добро зна да је учинак литературе ништаван. Поезија је у служби племенитог ангажмана, она буди машту и фину осећајност; отвара човеку очи за лепоту и срце за љубав међу људима.
Песник не бежи од стварности и живота; прави живот и права поезија је оно што у срцу носимо. Песништво је најистинитија уметност.
Аутор ,,Гуња’’, ,,Трагом палих звезда’’, ,,Кандила’’, говори језиком наратора, опрезно, неусколебаном синтаксом, не ретко, прећуткивањем. Солидно мајсторство на тешком пољу стиха и ритме, уметник показује у одмеравању распона речи, његовог значења и носивости. Ситуиран у неадекватном контексту, израз мења естетску валентност и добија могућност семантичке перспективе и злоупотребе, стилског домишљања и версификаторских трикова. Ко се маши у овој поезији за заумним сликама, остаће празних руку. Нема загонетања и затварања иза седам брава.
Ауторова залиха лепих речи није оскудна. Поетско плетиво које се, у одабраним примерима, домаша крупним вредностима целокупне лирике, начињено је од разуђеног језика у коме, често, реч задржава основно, номинативно значење. Стил је одмерен, без украса и великих гестова. У родољубивим стиховима се чува плахих речи народних песама, јаких епитета и бомбастичких екламација. Артистичко богаство, ритамска и мелодијска организованост стиха, битно је својство његовог песништва. Уметности Здравковићеве речи несвојствена су општа места, устаљене навике и навикнуте конфигурације, или понављања која вуку у монотонију. Изузетно, његов стих оставља утисак аутора који прима туђа искуства као готове путеве у планини и готове мостове на води. Евидентно, асимилација неке елементе народне лирике и поетска сазвучја војиславизма или, узмимо, Драинчева пева. Туђа искуства користе: сви се ми пењемо на раменима других; најпосле, нијдан песник није искључиво творац дела, каже Дилтај.
Ван сваке сумње, реч је о оформљеном ствараоцу. Од песника са овог вилајета, Здравковић је, заједно са Томиславом Н. Цветковићем, најдаље отишао. Поете локалног, завичајног значаја, у његовој популарности виде и свој песнички капитал. Много њихови стихови, спрам његових стихова, који се читају и казују, изгледају као убошки сиромаси.
И Бора Здравковић је човек пука, наше горе лист. Он пије воду са истог извора, али, насупрот многима, он не посеже за дијалектом да би аутентично изразио свој доживљај, или обогатио властити песнички фонд. Пише чистим језиком, као да је из Херцеговине, кованице језика и земље рапсода.
Аутор збирке ,,На падинама сна’’ не мора да сагиње главу ни пред једним својим стихом. Његове песничке творевине налазе смисао у аутономној естетској вредности, у новини и оригиналном језику.
Изазивајући у свом ужем окружењу завидну и заслужену пажњу књижевне јавности, Здравковићево дело ће, извесно, издржати књижевне мене и захтеве. Песме човека који није по срцу рђав, које доживљавамо као инкантацију доброте и љубави, заслужују заснованију и дубљу реч.[10]
Последњу збирку ,,На падимана сна’’, која је, заправо, одабир његовог песничког рада, објавио је 2000. године, а једно поглавље ,,Нашег стварања’’ (уредник Димитрије Тасић) посвећено је овом занимљивом песнику.
%
Од 1949. године када су се на књижевној вечери, први пут у Лесковцу, представили млади песници, најистакнутији међу њима Борислав Здравковић и Миодраг Митић, па преко колективне збирке ,,Препознавања’’ (1962), потом самосталне књиге ,,Тренуци лирике’’ (1967), све до 29. октобра 1999. када је о прослави 120. годишњице Гимназије,,Станимир Вељковић Зеле’’ салом Народног позоришта прострујао поетски вихор песме ,,Слобода’’ – ехо поезије Борислава Здравковића одјекивао је на митинзима и вечерима поезије, литерарним сусретима, говоре је наглас или носе у себи, подједнако, литерарци и маторци, исписујући у споменару, и девојчице и уседелице, снохватице и буднице, романтичари и елегичари, заљубљеници и запостављени… Како и не би када је, у укупном поетском опусу, било да је реч о родољубивим или љубавним песмама, песмама сете или снатрења, бола или радовања, речју у поезији Борислава Здравковића тако импресивно ,,кроз поетске нити уперена тиха, носталгична сета, младалачки разнежена и елегично интонирана’’. (М. Миловановић)
Довољно је само навести стих било које Борине песме, па да намах бљесну речи као слап воде са планинског виса:
Није ми, није ми више жао
што јесен сиви оставља траг.
Јуче, у сан процветао
Девојке осмех драг.
(Јесен, она и ја)
Перјаница нашег песничког неба, Борислав Здравковић, ево, више од пет деценија броди песничким стазама и богазама, остајући веран свом позиву поете – закључује Борин песнички сабрат Миодраг Митић.
Жесток и нежан, бунтован и смирен, мудар и меланхоличан, раздраган и разуздан – Борислав Здравковић је стално и у суштини елементарни песник, окренут човеку, завичају и домовини.[11]
%
Песник је име указано у времену, јер је време у човеку и веће у препознатљивије, а произилази из имена које човек поседује. Борислав је сав у Здравковићу: пореклом стиха и физичком појавом човека о коме говоримо. Здравковић је сав у борама Борислава. Иза тога излази да је у свему стих, у стиху је човек кога знам из дугих шетњи лесковачким улицама, кога знам из седења по старим и младим кафанама, са књижевних казивања, из необавезних разговора…
Елем, Борислав је песник, Борислав је време прошло и садашње, Борислав је боем. Борислав је стихотворац, Борислав је глава породице. Борислав је професор, Борислав је ваш и мој пријатељ. Зато, када будете мерили време, не заборавите боре Борислава Здравковића.[12]
%
После песничког зборника ,,Добродошлица за птице’’ и ,,Мајских цветова’’ В. Красића – у Библитеци Радничког универзитета из Лесковца појавила се збирка песама Борислава Здравковића ,,Тренуци лирике’’. Ова књига је плод скоро двадесетогодишењег преданог и стрпљивог стваралашког рада једног заљубљеника поезије, који међу списатељима на југу Србије ужива леп углед.[13]
Песничко казивање Боре Здравковића садржано је и саздано између оне тако карактеристичне уводне песме ,,Песмо’’, која представља и песнички манифест и поетику у малом – и мудрих и осмишљених ,,Рефлексија’’.
У распону између ова два белега, који у основним цртама могу да означе преокупацију Б. Здравковића, нашла су место четири складно компонована циклуса: ,,Земља и рат’’, ,,Из ђачког споменара’’, ,,Трагом палих звезда’’ и ,,Подребрица’’.
Циклус ,,Земља и рат’’ одређен је већ својим насловом. То су углавном песме инспирисане родољубивим осећањем. У време када родољубива лирика нема много присталица и поборника међу онима који пишу стихове, Б. Здравковић негује патриотску лирику. Поред аутентичних песничких доживљаја ,,Две мајке’’, ,,Гуњ’’, ,,Граду ратнику’’ и ,,Писмо пријатељу са Нила’’ – има ту и програмских стихова, који нису уметнички транспоновани и лирски оваплоћени.
Па ипак, хуманистичко прегнуће ових стихова је вредно помена. А уочљиво је да су поједине песме (,,Немир’’, ,,Слутња’’, ,,Зора’’, на пример) на граници између топлог интимистичког и програмског патриотског певања и оне доносе својеврсну родољубиву лирску вокацију.
Основни тон циклусу ,,Из ђачког споменара’’ је савремени романтизам, на моменте болећиво-сентименталан – да би се, у не тако ретким тренуцима – узвисио до искрених интимистичких расположења и казивања.
Ту су познати песнички риквизити: ,,Утрнула звезда’’, ,,Небо снова’’, ,,Врт снова’’, обавезно ,,тужна песма’’, ,,пропале наде’’ итд. Љубавни бол и чежњива призивања испуњавају ове младалачке песме, које су и у време њиховог првог појављивања најављивале једног талентованог песника (,,Незаборавна’’, ,,Отргнута’’).
За разлику од ових унеколико почетничких стихова, ,,Варијације: на тему јесен’’ израз су пуног песничког зрења Б. Здравковића. То се он, сетан и невесео, суочава са собом, са пролазношћу, са вечитим менама и метаморфозама света.
Циклус ,,Трагом палих звезда’’, у истину открива и нуди све врлине певања Борислава Здравковића. У њему се налази неколико песама антологијске вредности (,,Трагом палих звезда’’, Жена’’, ,,Ја сам…’’).
Песник овде још више продубљује и разлаже своје виђење и доживљај света. Меланхолија постаје понорнија, а песнички израз очишћенији, сублимнији. Раније лепршава и захорна треперења олујно се муте у густом сплету горких, противредних ситница, и слика.
То нису више она нежна трагања која сусрећемо у претходним циклусима, већ су то опоре истине о свету, љубави, жени, самотништву.
Песник хоће: ,,да испреде сан од крви и здравља’’. ,,судбини својој да препозна лице’’, а да буде ,,крчаг окрепљења над испијеном надом’’. Здравковић у овим песмама интровентовано испитује себе, истражује своју нутрину, (,,дубоко у себи себе сам окиво’’), упорно, стрпљиво и без предрасуда.
У песми ,,Ја сам…’’: ,, ја сам (…) песма скривене среће и сан над горком јавом’’. Овим стиховима, чини се, песник је најсликовитије одредио себе и своје певање.
IV
ЖИВОТ НА ДАСКАМА – Професор и песник Борислав Бора Здравковић био је луцидни позоришни критичар. Године 1970. лесковачко Народно позориште објављује његове, како их је назвао, ,,позоришне импресије’’, односно књигу позоришних приказа ,,Живот на даскама’’. На једном месту нашли су се његове оцене објављене у Нашој речи, Нашем стварању и Сусретима. У првом делу су оцене домаћих аутора, а у другом су представе са VI позоришних сусрета Јоаким Вујић.[14]
Иакo су Здравковићеве оцене каткад биле ,,преоштре’’, сви су знали да су – дело стручњака који зна шта је – позориште. О његовим позоришним критикама, песништву и животу у шест наставака је Наша реч објавила интервју.[15]
Уредник издања и аутор предговора под насловом „Поводом књиге и седам и по деценија позоришта у Лесковцу“ био је познати песник и тадашњи управник Народног позоришта Томислав Н. Цветковић.
Издавање позоришног алманаха и других публикација поводом јубилеја или других свечаних прилика уобичајна је форма популаризације и афирмације позоришног живота и уметности готово свих професионалних театара. Један од таквих крупних момената у историји позоришта су свакако и разне врсте традиционалних смотри на савезном или републичким регионима. А баш у Лесковцу се ових дана одржавају VI сусрети професионалних позоришта Србије „Јоаким Вујић“. Отуда и намера наше куће да поред низа других публикација у дане сусрета изда и књигу позоришних критика професора Борислава Здравковића, који је у Лесковцу први увео књижевну позоришну критику и њоме обухватио највише представа од свих осталих рецензената.[16]
%
На крају књиге аутор Борислав Здравковић је дао неколико напомена које се односе на концепцију књиге.[17]
Позоришне критике у књизи објављене су у листу „Наша реч“, часопису „Наше стварање“ и „Сусретима“. Критике „Таленти и обожаваоци“ и „Добри војник Швенк“ објавио сам у заједничком ауторству са М. Драшком, односно Зораном Поповићем.[18]
[1] Драгомир С. Радовановић, Сећања на Бору Здравковића, КК Глубочица, Лесковац 2014. Напомена: У књизи су објављене следеће Здравковићеве песме: Варијације на тему: Јесен, Јесен, она и ја, Матуранско вече, Песник и ја, Ток, Жени, Песмо, С омчом око врата, Подребрица, Две мајке, Слутња, Моје руке, Она између мене и свега, Сан, Животопис (избор песама Данило Коцић, новинар и писац). Књига је штампана у 200 примерака, а рецензент је проф. др Јаворка Маринковић.
[2] Напомена: Ево једне од бројних анегдота које је прибележио проф. Радовановић:Питају Бору да ли је Домановић реално описао своје време. Бора им каже: „“Знам што је о онима писао онако, али не знам како би писао о овима што раде овако.“
[3] Зборник писаца лесковачког краја, Лесковац, 2003. године. Здравковић је умро 21. децембра 2012. године, а сахрањен дан касније на Светоилијском гробљу.
[4] Д. Коцић, Пола века песништва Боре Здравковића, Наша реч, 8. октобар 1999, Лесковачки дневник, јануар 2000.
[5] Имао сам привилегију и част да се годинама дружим са Бором Здравковићем – у дописништву Политике, Културном центру, Радио Лесковцу, на бројним књижевним сусретима и најчешће у – кафанама. О њему сам написао доста прилога, али је он, самосвојан и скроман, томе, као и многим другим стварима, придавао мало пажње. Био је награђиван на бројним књижевним конкурсима, али и о томе није волео да се пише. Уређивао је Наше стварање, био главни уредник Радио Лесковца, у младости новинар и професор Лесковачке гимназије. Он је био и остао рођени песник и за њега је дружење са искреним пријатељима било и више од живота. Остало је – остало!
[6] Године 1962. у издању КК Светислв Вуловић појавила се позамашна књижица поезије четворице песника под насловом „Препознавања“. У њој је око осамдесет песама чији су аутори Борислав Здравковић, Јосиф Стефановић, Бранко Перошевић и Раде Јовић.
[7] Напомена: Пренисимо комплетан предговор збирке Боре Здравковића Тренуци лирике аутора Мирослава Миловановића, који је објављен у Прегледу лесковачког књижевног стваралаштва, Наше стварање, Лесковац 1973, стр. 84-89.
[8] Драгољуб Трајковић, Преглед лесковачког књижевног стваралаштва, Лесковац 1973, стр. 84-89.
[9] Др Т. Петровић, Песник и дело, предговор збирци песама Б. Здравковића На падинама сна, Удружење писаца, Лесковац 2000, стр.5.
[10] Проф. др Тихомир Петровић, Књижевни записи, песник и дело, Удружење писаца Лесковца 2000, стр. 55-57.
[11] Напомена Т. Н. Цветковића: Прилог Перјаница нашег песничког неба, који преносило у целини, објављен је у збирци песама На падинама сна, Лесковац, 2000; (датум писања – 15. новембар 1999).
[12] Раде Јовић, Време прошло и време садашње; (Из збирке Б. Здравковића На падинама сна, Лесковац 2000) Напомена: Избор из песништва Боре Здравковића у посебном делу књиге „Лесковачки писци и њихово доба“
[13] Проф. др Никола Цветковић, Песник јужног поднебља, Борба, 13. јун 1968. године; Овај прилог је пренет и у збирку изабраних песама Боре Здравковића, На падинама сна, Лесковац, 2000.
[14] Борислав Здравковић, Живот на даскама, Народно позориште Лесковац 1970.
[15] Интервју објављен у Нашој речи у 6 наставака. Први део се појавио 1. јула 2005, а последњи 5. августа 2005.
[16] Томислав Н. Цветковић, Поводом књиге и седам и по деценија позоришта у Лесковцу, Живот на даскама, предговор, Народно позориште Лесковац 1970, стр. 7-13.
[17] Борислав Здравковић, Живот на даскама, стр. 158. Напомена: У књизи су објављени следећи прикази позоришних комада: Милутин Бојић – „Урошева женидба“; Светозар Ћоровић „Зулумћар“; Борислав Станковић „Коштана“; Борислав Станковић „Нечиста крв“; Д. Лебовић и А. Обреновић „Небески одред“; Н. Арсеновић-Драгомировић „Лесковчани у Паризу“; Жика Живуловић „Лево од савести“; Радивоје Лола Ђукић „Бог је умро узалуд“; Бранислав Нушић „Обичан човек“; Бранислав Нушић „Пут око света“; Бранислав Нушић „Сумњиво лице“; Бранислав Нушић „Ожалошћена породица“; Бранислав Нушић „Свет“; Петар Кочић „Јазавац пред судом“; Мира Пуцова „Свет без мржње“; Велимир Суботић „Прозивка“; Борислав Михајловић „Командант Сајлер“; Александар Поповић „Јелена Ћетковић“; Раде Павелкић „Клонови“; Мирослав Митровић „Поноћна провала“; Иван Студен „Вожд“; А. Н. Островски „Таленти и обожаваоци“; Јарослав Хашек „Добри војник Швејк“; А. Стримберг „Отац“; Џозеф Кесерлинг „Арсеник и старе чипке“; Џон Пристли „“Скандалозни догађај“; А. П. Чехов „Ујка Вања“; Н. В. Гогољ „Женидба“, В. Н. Собко „Сачувај моју тајну“; Х. Ибзен „Непријатељ народа“; А.Поповић ,,Развојни пут Боре Шнајдера“; Ж. П. Сарт „Несахрањени мртваци“; Т. Арсовски „Корак ка јесени“; А. П. Чехов „Три сестре“; М. Глишић „Подвала“; Р. Милар и Н. Балчин „Пут кроз шуму“; Јурџин О. Нил „Дуго путовање у ноћ“; Борислав Михајловић „Марко Краљевић“; Александар Поповић „Крмећи кас“; Максим Горки „Малограђани“.
[18] Б. Здравковић, Живот на даскама, стр. 158. Напомена: Опширан приказ-критику комада Лесковчани у Паризу видети у делу студије о Наталији Арсеновић.
