ВЛАСОТИНЦЕ – Проф. др Сунчица Денић, на представљању романа Зорана Давинића, познатог адвоката и књижевника из Власотинца Капија за други свет (Српска књижевна задруга, Београд 2019), дала је занимљиву и крајње позитивну оцену. Приказ преносимо у целини.
ПРОФ. ДР СУНЧИЦА ДЕНИЋ: ОТВАРАЊЕ КАПИЈЕ ЗА ДРУГИ СВЕТ ЗОРАНА ДАВИНИЋА
У књизи Зорана Давинића Капија за други свет, идеал за којим се тежи приказан је у свакодневици власотиначке чаршије, свеједно ко је у фокусу догађаја и приче. Tопоним је овде симбол свеопште невоље времена о којем се говори, а чини се као да то време није ни нестало, већ да само мења форму и актере. У књизи није тенденција да се представи политички став или идеолошко опредељење јунака, свеједно да ли се исти не мири са стањем или је сам последица таквог стања. Многи нису способни да се одупру моћи власти и безвлашћа, пристајући на безрезервно служење. Осим малобројних који су довитљивошћу и, рекло би се, снагом свога интелекта излазили на крај са званичним моћницима, упечатљиво је оно што су поједини као вредност сачували, поштујући врлине традиције и вере. Они су, по правилу, жртве; невино осуђени и прокажени. Пример за овакво архетипско страдање је црквењаков син Божидар, чија се светла опредељења и љубав коју је имао за све анатемише, те је без доказа о преступу смештен у Топоницу, болницу за умоболне (болницу за луде, кажу Власотинчани), у којој је остао заробљен и заборављен више од педесет година. На крају, како то обично бива у сличним ситуацијама-парадоксима, њега се сети неколицина школских другова, од детињства познатих по шерету и побуни, касније веома оствареним на личним и професионалним пољима. Божидар показује да је у њему окружење болесника и њихов статус протеклих деценија убило потребу или жељу за светом споља, за заједницом са здравим људима, за неким другачијим идентитетом. Помирљиво, као да је опростио свима за све, тачније, као да није примећивао да је неко нешто погрешно урадио, враћа се, тромо, у круг болнице-затвора, да би неко време иза тога био сахрањен на напуштеном гробљу, где га нико не може наћи. Судбина Божидара, сина црквењака Николе, у књизи Капија за други свет Зорана Давинића, мера је без које би ово књижевно дело било идеализована слика стварности, младости и завичаја…
На велику радост овај се план помало кафкијански супротставио оној другој обећаној страни, иако заслуженој, али, делом, бајковитој, где се читалац збуњује вертикалношћу једне социјалне беде у којој је садржан феномен среће и радости. Та два плана у књизи нису оштро супротстављена и управо такви планови нису антипод натурализованог приказивања догађаја из сећања аутора. Избегнувши црно-бело сликање, свеједно да ли је реч о појединцима/индивидуама или скупини, овде се указује потреба извесног отпора, а тај се отпор пројављује као естетски одсјај уметничке приче. Из малог Власотинца, у којем се зна ко шта има за вечеру, Давинић је отео од заборава крупне и опште догађаје, ситуације и јунаке, допунивши, осим на књижевном плану, остале сегменте из живота појединца и друштва, као да је по метрополама листао архивске, историјске, хронолошке, или породичне датотеке и албуме, описујући крупне догађаје и ситна збивања. Драгоцено је, осим литерарног ужитка, ову књигу узети у руке и као професионални читалац или тумач, књижевни историчар или аналитичар, нарочито када се сагледава стање после Другог светског рата, где је известан конфликт слика поделе на подобне и неподобне, на четнике и партизане, на прљаве богаташе и чисту сиротињу, или обрнуто.
Ова књига генерализовала је наше тежње, мале ликове и тајне жеље, открила тренутке наше немоћи и бахатости, али и духовног пада и уздизања (уздизања и пада).
Изгледа да смо сви, нарочито кад је реч о времену које је претходило другој половини 20-тог века до дана данашњег, даривани овом нама блиском судбином, јер је у књизи Зорана Давинића веома успешно приказан управо овакав литерарни реалитет.
Конфликти у друштву, као конфликти у појединцу о којем Давинић пише, одраз су времена где више доминира шта него ко, као што је то, уосталом, правило у крутом политичком и друштвеном систему.
Осим приче која је занимљива у свој својој наративности, у роману се приказује, тј. избија мајсторство дијалога и великог казивања са мало речи, већ провереног драмског миљеа аутора Зорана Давинића. Вреди поменути, тј. не сме се заобићи широк спектар јунака, деце и младих, стараца, сиромаха, уметника, авантуриста и бегунаца од казне, чаршијских ликова без којих карактер мале варошине би био овако верно приказан, а којој није далек ни бели свет.
Могла бих да закључим:
Оно што чини срж овог дела и овог аутора својеврсна је нарација. Због свега претходно наведеног, препознаје се та наративна природа романа. Као што знамо, таква дела су она дела кад неко о некоме прича о једном или више догађаја који могу бити стварни или замишљени, измишљени, фикционални. Дакле, дела када се у њима налази причање приче припадају тзв. стварносној прози.
Битно питање када је реч о оваквом карактеру дела је кога чујемо док приповеда. Који глас прича, који јунак, које лице?
Овде је аутор Зоран Давинић, одредио карактер приче, приповедајући у трећем лицу, а што је опробани модел доброг приповедања. У принципу, такво приповедање усмерава приповедачку покретљивост. Дијалози, пак, у роману обогаћују монтажни поступак који, између осталог, омогућује читаоцу да дограђује нарацију из сопствене перспективе. То је та тзв. фокализација која је често блиска тачки гледања. То је спољашња фокализација коју Зоран Давинић приноси, а коју карактерише причање изван ликова о којима се пише. Осим тога, то је и интерна фокализација Зорана Давинића, када сам аутор одређује то видљиво, стварно или имагинарно поље гледања.
Зашто о овоме говорим вечерас?
Говорим зато како бих оправдала могући различити (другачији) приступ понаособ сваког читаоца-примаоца (испитивача, како би рекао Роман Ингарден) о извесним ситуацијама и ликовима у роману, с обзиром на то да је радња романа, тј. да су одређени њени сегменти из стварног живота овдашњих средина, најпре Власотинца, а које поједини овде присутни знају посредно или непосредно, као што поједине јунаке из романа „знају“, препознајући их као стварне личности из наведених места, испитујући и степен веродостојности, као и историјски интензитет, са тенденцијом да се јасно дефинише истинитост догађаја или радње.
Поштовани пријатељи!
Оно што је битно у оваквим и сличним приликама јесте да је наратор и аутор, у овом случају Зоран Давинић, иницијатор ове приче, веома успеле, актер ове приче, поновићу: веома успеле, а појављује се и као ненаметљив посматрач и као хроничар збивања. Зато је степен ауторове улоге овде потпун. Ликови и догађаји често су виђени у макро плану, осим извесних делова у роману (истичем улогу Божидара и Рајне, као и атмосферу хумора и врцавости у појединим дијалозима), где је аутор направио већу естетску дистанцу, где је сагледавање објективније, а ток радње динамичнији. Такав је поступак ово дело учинио чврстим и сликовитијим. Савремена књижевности савремене теорије које тумаче књижевност, макар да је дело потпуно базирано на историјским догађајима, залаже се да је изван простора испитивања тачности података у својој интерпретацији. Тиме се не мери поузданост или мање поузданост приповедачевог гласа, јер би то за уметнички текст било ирелевантно, знајући да је по среди тзв. литерарни реалитет.
Зоран Давинић је снагом свог приповедачког гласа и уметничког домета, вешто откинуо од заборава једно време (после Другог светског рата), једно место и бројне јунаке. Отео је све то од произвољног или чисто фактографског приказивања, од усменог препричавања, оставивши нараштајима ово вредно дело, драгоценије од високе књижевне естетике и због тога што је у њему оживео сећање на оно што је минуло и тешко, учинивши га вредним књижевним документом.
Књига Капија за други свет учи нас и надахњује језиком који је често говор мудраца и простосрдачне народне чистоте.
И господин Зоран Давинић би могао, попут Николе Тесле који је трагао за светлошћу, да каже: „Нисам трагао за тим ради себе, већ ради добра свих.“
Препознајмо то добро отварањем његове Капије!
Сунчица Денић
О АУТОРКИ ПРИКАЗА ПРОФ. ДР СУНЧИЦИ ДЕНИЋ
Сунчица Денић (1956, Угљаре) је српска списатељица, доктор књижевности и професор. Рођена је 22. априла 1956. године у Угљару код Приштине. Дипломирала, магистрирала и докторирала на приштинском Филолошком факултету. Пише поезију, прозу, књижевну критику и есеје. Живи у Врању где ради на Педагошком факултету, на Катедри за језике и књижевност.[1] Члан је Српског књижевног друштва. [2]
