ГЛАС ДИЈАЛЕКАТСКЕ РЕЧИ (Драган Радовић, Купен петл, Феликс, Лесковац, 2012)
Слободан, учен, емотивне интелигенције наклоњене лепоти, Драган Радовић, аутор је књижевног дела које, ма колико скромног обима, завређује светлост рефлектора културне јавности. Смеоног правца мисли, не избегавајући ризик непредвидљивости, ослобођен предрасуда, Радовић се овај пут оглашава песничком збирком која заслужује критички одзвон. Реч је, конкретно, о песмарици за читаоце од седам до седамдесет и седам година. Писана на дијалекту, по угледу на наше писце реалисте (С. Сремац, Б. Станковић), али и поједине наше савременике (Раде Јовић, Мирослав Цера Михајловић, Власта Ценић), она враћа дијалекатску реч у матицу трајања и на најбољи начин промовише позитивно лице дијалекатског песништва.
За Радовића реч сељачког народа, оно што се у лингвистици назива дијалекат, лепа је колико и она којом се пишу учене и песничке књиге. Посреди је језик који властитом свежином и матерњом мелодијом обогаћује, у неком смислу, осиромашен и сасушен песнички фонд. Нешто друкчији у поређењу са стандардним језиком, он, зацело, нуди могућности обнављања песничких облика и стилских валера. Дијалекат је медиј евидентних подтекстуалних смислова, значења и специфичног мириса, који носи у себи слојеве ванзаумног и старовременског звука, налик говору-и-ромору древних врачара, звуку узвишеног и религиозног говорења.
Наслов песничке збирке Купен петл (можда боље пет’л, с апострофом) и руковета стихова дешифрују мотивско-тематску усмереност лесковачког аутора: “Мудровање”, “Тој туј”, “Бањање”, “Седи де си”, “Столичка и небо”, “Селски варош”, “Против женење, “Чур” и њима слични. Нема сумње, аутор окреће леђа обавештајним и корисним чињеницама, практичном животу и оном што се означава као (не)поетска дидактика. Хвата се за оно што егзистира у уобразиљи, у етеричко-лебдећем и у духовном царству, свету слика и призрака, које је ту због његове естетске вредности. Неизмишљене слике и ликови, неухваћени из ваздуха, оцртани зрачно и сугестивно, јесу срчика лепоте поменутих стихова.
Поетику Драгана Радовића, као и сваког правог уметника, карактерише машта и укус, чаровита именовања и креативан блесак, те осамостаљени звук у односу на готова значења. Песничке целине: Сиротињска патка, Тристаћ на клоцне, Мушице под реп, Чорба без ич и Угасла искра, посве инвентивност и ауторов дух, осведочују незамисливост песништва без изласка из традиционалног круга, без слободног комбиновања и тражења.
Песмарица Петла негује поетику непридављена даха, пуног срца, ослоњену на оно што је највише дано човеку: слобода, рођена слобода. Једноставност, искреност саме природе, обрт, замах свевидеће компарације, доза шарма и ненамерна духовитост, јесу препознатљиви поетски манири.
Укус импровизације и готова форма долазе од игре као елементарног бивства-за-себе, игре која се манифестује као нестварно и стварно, имагинарно и смислено, као зачаравајућа природа. Игра ненаклоњена мишљу не претвара стихове у рефлексију, у неку мудрост, како се каже поуку, него у чулно-естетски доживљај:
Они имав, а ја само гледам.
На њи мука, а ја се не бринем.
Страшна глоба са падежи седам,
Ја са један боговски поминем.
Они стревљав род, број и падежи,
Ја реч моју куде оћу бутнем.
Свуда лега, нема да ми бежи.
Лака ми је ко кад воду гутнем.
И кад зборим, ја не кривим усне,
Не развлачим речи ко ластежи.
Реч из мене ко из кофу пљусне,
Кви бакрачи, какви па падежи.
Ја си зборим јужњачки и чисто,
И за језик господски не марим.
С изрази сам ко мој деда исто,
Језик чувам, с падежи га не кварим.
„Кви бакрачи”
Настале на пресеку двеју перспектива: текста и рецепције, устремљене ка малим читаоцима, онима што “човечанство дугује најбоље што има”, Радовићеве мисли и слике су, у исто време, блиске песништву за децу и младе. Песник, наиме, у детињству – по угледу на његовог славног презимењака, аутора збирке Поштована децо – налази супституциону постојаност у поређењу са светом одраслих, открива у њему “чињеницу културе”, изнад свега, једно непотрошно поетско обиље. Узгред буди речено, језик средине и матерње мелодије јесу основа на којој дете гради писменост, говорну културу и емоционалан живот. Реч доживљена из детињства полазиште је поимања структуре језика. Ноам Чомски указује: ”да свако дете, рођењем, доноси кôд којим препознаје језичку базу својих родитеља. У генима човека записана је нека врста лингвистичке теорије која спецификује форму граматике могућих људских језика. То значи да свако дете тај урођени – лингвистички кôд пројектује на свом завичајном говору. Касније, дијалекат ће бити основа из које ће се компарацијом и надградњом развијати стандардни језик”.
Израз тежње за што потпунијим и адекватнијим обликом, дијалекатска реч замењује стандардну, унеколико књишку, каткад тврду и апстрактну. Љупког анахронизма, необична, она изражава оно што се, кадикад, не може кодификованом речи. Као капља белог млека, реч Купеног петла освежава и нуди чедну лепоту, изузетно засветли јарком бојом.
Упркос свему, није напуштена мисао о дијалекту као “утуљеној баштини”, нечем, тако рећи, бескорисном и застарелом као гушчије перо. Комуникација на њему нескривено се истиче и ствара осећање мање вредности и заосталости језика. Мисли се да је реч о сурогату неприкладном за уметничко изражавање. Манифестација моде и немоћи, налик новокомпонованој “змајевштини”, дијалекатско умеће је, неретко – можда бисмо се сложили – за писце занатлије, паланчане суженог критеријума или заглибљених у недуховитост. Траг и глас који понекад прелазе међе засеока, подоста сокачког и гобленског, неприкривена голотиња мисли и без дубљих осећања, вређају и најскромнијег читаоца. Међутим, мајсторство испољено у Петлу негира поменуте и њима сличне помисли.
Радовићев стил је у пребирању речи, у тражењу нових форми, у погођеном ритму, у ослонцу на пуноважност и искреност речи: речи које слободно дишу, речи – мисли, речи – ритам, речи у којима станује лепота.
Збирка стихова Купен петл доноси своме аутору пријатно осећање свршене дужности. Зацело би се могло рећи, она је добитак за нашу дијалекатску књижевност и својеврстан чин против раздуховљења и разјезичења наше аутентичне историје и културе.
Радовићево дело под насловом Купен петл вредно поновног читања, готово је без иједне невине примедбе која би се могла упутити – мањ ако аутора не “оптужимо” за подстицај који је нашао у Речнику говора јужне Србије, Врање (1998) Момчила Златановића, стр., 182: “Кокорáн м. врста петла. “Имам гóсти у недéљу, мóрам да купим једнóга пéтла кокорáна”.
Песничка збирка допушта потписнику ових редова да пожели читаоцима исто задовољство које је сам имао.
