ЂАЧКА ДИСЦИПЛИНА – Опште друштвено стање које даје младежи наопаке, контра-примере (кладионице, локали за игре на срећу, теретане, фотографије „идола“ и старлета, таблоидизација, шоу и ријалити програми, СМС поруке и сва „порнографија“), нужно је усељено у школски живот и саму институцију школе од које се – по природи ствари – очекује допринос решавању друштвених и породичних проблема. Стога школа, као нека акција на берзи, девалвира из часа у час.
Захваћени општим вртлогом, ученици у школи губе равнотежу, попуштају у својим дужностима и имају негативан став према учењу. Индолентан однос према обавезама, ненавикнутост на дисциплинован рад, склоност ка хедонизму, потврђују мршаве оцене на тестовима које спроводе европске институције. Похађање наставе у неприкладној одећи и неуредност, нарушавање хигијене школских просторија, шетња за време часа, одлажење ради пијења воде, упражњавање игрица на мобилним телефонима, бежање са наставе, демолирање школског намештаја и друге бахатости, у вишим разредима основношколског и, посебно, средњошколског узраста, попримају све више маха.
Груб однос према предавачу није реткост. Средњошколски наставник доживљава насилно понашање од својих васпитаника (непристојне речи, псовке, исмевање, вређање и гађање наставника кредом или неким другим школским реквизитом док леђима окренут разреду пише по табли). Просветни преглед својевемено објављује да су просветни радници жртве ученичке дрскости: „имају психолошке тешкоће, анксиозни су, постају депресивни, имају соматске проблеме, главобоље, умор, несаницу, мање су задовољни послом, чешће иду на боловање, мењају посао“. Изложени агресивним нападима и уценама, осрамоћени и постиђедни, а одузетих ингеренција, наставници, с пуно права, покрећу захтев за стицање статуса службенг лица.
Проблем владања, свакако, лежи у породичном васпитању. Овде је, међутим, реч о младом људском бићу непожељног понашања, склоном тучи, без унутрашње самодисциплине, које очекује привилегован статус, не разликује себе од својих хтења. Апострофирамо егоцентрично, пркосно и нарциозно биће, које – спутано превеликом родитељском љубављу, које не трпи осујећење спољних жеља. Загледани у његова осећања, отац и мајка у страху од последица и траума, али и перфидне уцене и терора, попуштају, купују љубав. Немају снаге да одбију ниједну њихову жељу, нити примене било коју меру; све у уверењу да су деца смисао живота.
Ваља, међутим, констатовати, хумана функција школе темељи се на репресивном принципу који ствара примарно незадовољство. Са аспекта просветитељског прагматизма, у случају кршења прописаних облика понашања, ништа наравственије но примена васпитно-дисциплинских мера. Кажњавање којем претходи молба, тихо изрицање опомене, у четири ока (да не чује цело одељење и не понизи виновника), упозорење, претња и методе које произлазе из природе ствари, позив је актеру да је неизвршена обавеза или његово понашање штетно и зато забрањено. Јер, ништа се не може добити незаслужно, за све се мора дати нешто заузврат. Друкчије, пак, тумачење (противно првом правилу „да нема бесплатног ручка“) долази из уста официјелних теоретичара сентименталне педагогије, слободно је рећи, надрипедагога и антипедагога.
Појачан наставно-педагошки рад и блага средства ради сузбијања неприхватљивог и дискриминационог понашања – нису увек донели позитивне исходе. (Ради спречавања непожељних облика понашања, осим наставника, педагога и психолога, укључују се социјални радници и полиција.) Опомене, дакле, разредног старешине, директора и наставничког већа, негативна поређења, забране, уписивање у дисциплинску као срамотну свеску; новији начини: помагање у одржавању школских просторија, хуманитарни рад, те активности у припреми презентације, узалудан су и јалов апел на покоравање разуму и устаљености, реду и раду.
Еле, није а приори штетна примена превентивних мера, сходно природи деликта, контекста и тренутка. Схватљива је ригорозност која то није малтретирање и наношење бола, нити искључење нежности, доброте, обзирности и показане љубави. У погледу дисциплине, предавач треба да поседује право повишеног тона и подигнутог прста – без да се правда другима и даје изјаве. Шта мари ако ђак због недоличног геста, кревељење, бекелења, извођења, попије шамар, и тако постане мање подложан рђавом понашању у будућности? (Мачка удари шапом своје непослушно маче; — зашто бисмо били у раскораку са природом?)
Мало се обазиремо на искуства непрегажена временом; не респектујемо мисли из светих књига или речи великана, међу њима, педагога по свом позиву:
„Кога Бог милује, оног и кара“, „Карај их без поштеде да буду здрави у вери“. Узмимо мисли човека из народа: „Када те хвалим и када те корим, увек те волим“, „Тешка је моја рука, али срце је пуно љубави“, „Боље је сина расплакати, него после због њега плакати“ (јерменска), „У васпитању деце најбоља је строга љубав“ (САД). „Родитељско богатство је деци казна“ (руска). Ни следећа слова не звуче нимало преживљено и бивше: „Ако је први камен криво положен, зид ће до краја бити крив“ (народна). „Казна треба да буде природна последица рђавог понашања“ (Жан Жак Русо). „Ко при закопчавању погреши код првог дугмета, сигурно ни до последњег није то учинио како треба“ (Гете). „И материнска љубав и материнска мржња“ – каже Дарвин – „и онда када је ова последња врло ретка, имају исти значај за неумољива начела природног одабирања.“ Нереаговати према непослушном, добровољно или силовољно – наведимо речи владике Велимировића – „исто је што и читати књигу с другог краја; као што неукроћен коњ постаје арум, тако неукроћен син постаје безобразан“. Овај мудрац подвлачи: „Што дуже мајка љуљушка дете, то дете доцније прохода.“ „Што дуже испраћаш, више плачеш“, следи исту по(р)уку руска пословица.
Више од методичког проблема, фаворизовање „дечјих права“, преиначење учионице у играоницу, лабава дисциплина у раду, из чега происходи непримерено понашање, ургентно је питање које тражи његово довођење у оштрију жижу, захтева елаборацију позванијих умова.
Проф. др Тихомир Петровић, професор емеритус Педагошког факултета у Сомбору
