РЕЧИ, РЕЧИ, РЕЧИ… Спортски новинари РТС-а по броју изговорених речи током преноса утакмица већ полако стичу услове за улазак у Гинисову књигу рекорда.
Они избрбљају неколико пута више речи у минутy, него што су то Владан Стојаковић и Драган Никитовић успевали за цео пренос.
О томе да је Радивоје Марковић са мање речи успевао боље да дочара атмосферу са стадиона преко радија, него што то овима успева уз помоћ пет шест речника, википедије, гугла и свих тих камера, репортажних кола, режије, миксера, микромана и осталог особља које им служи у послу.
Данас, кад чују колико спортски коментатори причају, гледаоцима на крају преноса преостаје само да егзалтирано узвикну:
-Па, људи, да ли је ово могуће!
Кад се огласе спортски коментатори, гледаоцима могу само да их претворе у мутавце.
То је и објашњење зашто се она команда на даљинским управљачима зове „муте“!
Ко на време не омутави спортске репортере, ризикује да му се омиљени спорт тако смучи да му и „Актуелности“ буду прихватљивије од преноса финала светског првенства у фудбалу између Бразила и Аргентине.
Нажалост, спортским коментаторима никад није доста.
Њихов говорни пролив је посебне врста дезинтерије.
Зато се они више и не појављују сами у преносима.
Сад се, све чешће, брбља у дуету.
Тек се ту има шта чути.
У овим баљезгаријама осим речи, користе се и подригивања, ономатопеје, уздаси, кашљање, штуцање, кркљање, булажњење, а има и других звучних ефеката који помажу да се неуротични коментатори некако изразе.
О крештавости, кричавости, шкрипавости и храпавости њихових гласова, боље и да се не говори.
Зато наш просечан гледалац, када се заврши утакмица, без обзира да ли су „наши“ тријумфално победили или катастрофално изгубили осети големо олакшање.
Јер, више не мора да слуша несувисле тираде соло или коментатора у дуету, а довољно је још и попити бруфен од осамсто јединица или попушити џоинт са Јовањице, па ће и глава да попусти.
