Радомир Костадиновић: ЧЕМЕРНО ПИСМО УЧИТЕЉА СА ГРАНИЦЕ
Просветном раднику на граници у планини није лако,
Зато у ова гранична села учитељ није остајао дуже нико.
Због тога је иза рата била одлука у законској снази:
„Ко десет година учитељује у селу-у град прелази“.
То је било кредо да као учитељ и наставник дођем у село,
Стеже ми се у души кад ту одлуку изигра наше чело,
Целог дана у школи предајем, ноћу граничар постајем.
Три и по деценије даноноћно трчим, никада не стојим.
У планини је због миграције остало врло мало ђака,
Зато наставника из горе у најгоре место моћник сељака,
Без стана, хране, превоза и уз врло малу плату,
Три и по деценије па тридесет доприноса џака ми наплату.
У тридесет и пет година тешкога живота мога,
Само сам четири године имао некога свога бога:
Од шездесет осме па до ближе седамдесет друге,
Могао сам у глухо доба написати сеоске хронике дуге.
Опет сам морао тридесет километара дневно да пешачим,
Целодневну наставу уз стресове да држим и патим.
А све то уз малу плату, без превоза, стана и хране.
Тешки услови рада и стресови срце разоре, гушење
настане.
Деведесет одсто ми износи сада оштећење тела,
Иако разорена срца предавах у далека гранична села.
Као најбољег ученика учитељске и наставних школа,
Уништи ме зла судба у гранична села пуста и гола.
За мојих још непуних педесет и пет лета,
Сакупљах културно благо за које је велика штета,.
Ако се не одштампа и угледа бела света:
А мени разорена срца отказаше операције: “Нема ми лека“.
12. март 1986. г, Црна Трава Радомир Љ. Костадиновић,
учитељ и наставник српскохрватског језика и
књижевности из Црне Траве.
(Часопис УЧИТЕЉ бр. 17, страна 162, март 1986. Београд)
