ВЛАСОТИНЦЕ – Књига „Гимназијалци – амбасадори Власотинца“ говори о некадашњим ученицима Гимназије „Стеван Јаковљевић“, а данас успешним младим људима. Ту је 20 новинских текстова објављених на порталу Југмедиа од 2020. до 2023. године и 8 радних биографија. Професор Саша Станковић писао је углавном о гимназијалцима који су завршили ту школу после 2000. године.
Сарадник Југмедие објашњава како је почео да пише новинске чланке о сеоским школама Власотинца, Црне Траве и Лесковца, односно како је као професор српског језика и књижевности „залутао“ у новинарство.
„Због ученика сам и ушао у свет новинарства. Када сам пре 20 година почео да радим у школи у Свођу, видео сам да многи позитивни примери остају непримећени у јавности. Тадашњи основци из Свођа су тражили да стално спремамо „представе“. И тако смо буквално сваког месеца радили бар по један скеч који смо изводили за школу и село. О полету тих ученика написао сам први чланак за „Просветни преглед“ и тако је почело. После сам писао о свим школама у којима сам радио, тј. Доња Лопушња, Градска, Губеревац… Једноставно било ми је жао да се ништа о њима не зна. Постоје поједини ученици и наставници, који се труде и раде више од школског плана и програма, у тешким условима, а то се заборави већ сутрадан након извођења. Та једна новинска белешка ипак је неки траг“, сећа се Станковић.
У међувремену је слао прилоге билтену Власина, затим разним електронским гласилима, а највише порталу Медија центар Лесковац. Почетком 2011. постаје део колектива Гимназије „Стеван Јаковљевић“, што га директно повезује са талентованим средњошколцима. Сарадња са Југмедиом следећа је прекретница без које не би било ни ове књиге.
„Након 15 година писања зарадио сам први новац и као новинар. Крајем 2019. године добио сам понуду уреднице Милице Ивановић да пишем о Власотинцу за Југмедиу. Брзо смо се договорили, јер смо већ сарађивали због моје књиге о Влади Илићу, чувеном градоначелнику Београда. Прихватио сам да пишем о просвети, култури, историји… само никако о политици и црној хроници. То је како Милица каже „господско новинарство“, пошто повремено пишеш о лепим темама. Мени то и одговара, јер су то теме које ме иначе занимају. Не бих волео да се искључиво бавим новинарством, које је врло стресан и рударски посао. Свака будала може да те пљује, неодређено је радно време, а о притисцима да не причам. Једно је сигурно, без Југмедие не било ни ове књиге. Писао сам све више и тражио занимљиве теме, а гимназијалци су неисцрпан извор. Има пуно такмичара на свим нивоима, који после постану успешни студенти, а затим и млади пословни људи“, каже професор.
Обележавање 60 година Гимназије је повод да се сви поменути чланци нађу у једном делу. Пре 20 година професор Велимир Стаменковић Лима објавио је историјску монографију „Власотиначка гимназија“. Станковић пак није писао историјско дело, које прати развој власотиначког средњошколског образовања, али се као публициста надовезује на претходника.
„Књига „Гимназијалци – амбасадори Власотинца“ настала је спонтано без икаквих научних намера. Када бисмо у школи чули како је неки бивши гимназијалац направио успех на факултету или у послу којим се бави, то би била полазна тачка да се о њему напише репортажа. Заступљени су углавном ученици, који су завршили Гимназију у последње две деценије (данас људи од 25 до 40 година живота), тек понеки текст говори о старијим генерацијама. Свестан сам да нисам писао о свим нашим успешним ученицима, а уједно их позивам да се јаве како бисмо заједно наставили да исписујемо ову књигу власотиначког поноса“, објаснио је повод за књигу.
Репортаже, интервјуи и биографије које су у књизи показују како је једна мала Гимназија изнедрила људе који су успешњи не само у Србији, него и широм планете.
„Баш ове седмице др Елена Станковић је запослена као најбољи студент Медицинског факултета у Нишу. Душан Цветковић ради као софтверски инжењер, а одбранио је докторат на тему из електромагнетике у Француској. Марина Ковачевић је др медицинских наука у Чикагу. Марјан Ћирковић је физичар из Грделице,а усаршавао се у ЦЕРН-у. Биљана Ристић је завршила два факултета, Медицински и Филолошки у Београду. Филип Шушулић и Маја Ристић су исто годиште и усавршали су на Кембриџу, он као правник, а она као математичар. Професорка Ана Видосављевић је у Индонезији објавила је три књиге на енглеском о Власотинцу. Драгана Митровић је инжењер за пуштање у погон у челичној индустрији, чија се дела могу видети од високих челичних млинова Америке, преко фабрика Италије, до модерних постројења Кине. Марина Павловић је докторирала на смеру Астрономија и астрофизика на Математичком факултету у Београду. Сандра Прокић је успешена као професор математике, а има и одличне резултате у плесу. Анђелина Марић Станковић је докторирала на Географском факултету у Београду. Бранка Петронијевић и Иван Јовановић су маркетиншки стручњаци. Милош Крстић је правник и продуцент више филмова“, говори Станковић.
У књизи су описане и породице, где се јасно показује значај породичног васпитања. Неколико најмлађих у публикацији још студирају.
„Отац и ћерка, Бојан и Јована Спасић излагали су своје слике у Лондону. Сестре Милица и Анђела Митић најбоље су својој генерацији као студенти медицине и србистике. Милан и Милица Нешић су брат и сестра, који су врхунски у својим областима, он је хемичар, а она архитекта. Најмлађи су студенти који су награђени као најбољи у својој генерацији: Милица Савић (хемија), Исидора Миленковић (право), Данило Пејчић (машинство), Сашка Јанковић (журналистика)… Вероватно сам неког и заборавио да поменем“, примећује Саша.
На крају, професор Станковић захваљује колегама из Гимназије на челу са директором Драгишом Поп-Илићем. Биљана Пиповић му је помогла да се повеже са ученицима којима није предавао. Вита Хаџи-Ђокић је задужен за дизајн књиге, а Драгана Хаџи-Ђокић за лектуру. Има и других колега, али било би обимно да их све набраја.
