LESKOVAC – Saša Stojanović Čarli, izuzetni leskovački književnik, napisao je na svom FB dirkljiv nekrolog. „Prekjuče (18. februara) sahranio sam majku – Kika Stojanović (Mostar, 1943 – Leskovac, 2021). Bog da joj divnu dušu prosti. Danas sam sahranio i suprugu – Danijela Stojanović (1969 – 2021). Neka te andjeli čuvaju!
SAŠA STOJANOVIĆ. NEKROLOG:
Prerano! Ima toliko stvari koje nismo uradili; prva je da živimo zajedno malo duže od od onoga šta ti je sudbina zapisala; da probamo da promenimo njene čudovišne planove po kojima ti pre vremena putuješ na nebesa, a mi ostajemo sami na ovom svetu: šugavom, nikakvom, ovozemaljskom. I, šta sada da kažem pre nego što se zauvek oprostim od tvog divnog prisustva u mom životu? Da sam te voleo? To znaš od prvog dana našeg poznanstva; sve ostalo je bila igra ljubavi, nekada vrela poput ognja u kome smo gromoglasno goreli, nekada fina poput svile što je bešumno padala na neizgovorene nežnosti. Da sam voleo i tvoje divne mane, tako retke, zato što prava ljubav voli i mane voljene? Lako ćemo za prozaične vrline, njih mogu da vole čak i obični smrtnici; u obožavanju naših nesavršenosti leži tajna svete ljubavi. Da ti zahvalim za dvoje divne dece što, hvala Bogu, nose više tvoje fine plemenitosti od moje hronične nadrndanosti? Više tvoje mudre odmerenosti od moje urođene neskromnosti? Više filozofskog mira u promišljanju sitnica koje život znače od šturog pozivanja na filozofiju života? Da ti kažem koliko sam ti zahvalan za sav onaj neomeđeni prostor u kome sam mogao da radim drugu najvažniju stvar na svetu? Da čitam, pišem, da putujem i pričam o knjigama, samo zato što si razumela koliko mi to znači i što si, mudra kakva jesi, znala da život bez strasti, makar ona bila žongliranje asonancama i aliteracijama, postaje tek obično životarenje. Samo, ima nešto što sebi nikada neću oprostiti; što ti svakog jutra nisam češće šaputao – glasno, do neba na kome si sada – koliko sam te zaista voleo.
