Богдан Богдановић, Споменик палим борцима револуције/Светилиште палих бораца за слободу (1941-1945), 1973-1975.
- Светилиште палих бораца за слободу је споменички комплекс посвећен жртвама страдалим на овим просторима током Народноослободилачке борбе (НОБ) против снага Сила Осовине. Смештено је на узвишењу изнад реке Власине, одакле се пружа диван поглед на читаво Власотинце. Истакнуто, пак, увучено и маестрално уклопљено у околни пејзаж.
- Локална самоуправа општине Власотинце у сарадњи са Општинским одбором СУБНОР-а, организовала је почетком 70-их планове за подизање споменичког комплекса у Власотинцу, у знак сећања на погинуле ратнике и цивиле који су страдали током Другог светског рата,у периоду 1941-1945. године. Архитекти Богдану Богдановићу је додељен задатак да одреди локацију и да креира овај споменички комплекс. Место које је он одабрао је „свето место“, старо гробље с погледом на реку Власину на којем је већ постојала скромна спомен-плоча која је откривена 1952, а исто тако је била посвећена жртвама страдалим у Другог светског рата.
- Нови споменички комплекс је свечано откривен 8. окробра 1975. године, током комеморативне церемоније којом је обележена 31. годишњица од почетка борбе за ослобођење Власотинца. Генерал-потпуковник ЈНА Момчило Дугалић, југословенски народни херој и тадашњи председник Републичког одбора СУБНОР-а Србије је присуствовао догађају и имао част да открије споменик.
- Комплекс се састоји од централне фигуре-пилона (висине 12 метара) и малог амфитеатра, који се састоји од три реда „седишта“, изграђених од грубих камених квадара. Око амфитеатра су распоређени аморфни гранитни блокови у које су уклесани мотиви које је сам аутор назвао „неолитско цвеће“. Комбинација овог стилизованог флоралног мотива у плитком рељефу и кружног, архетипског облика амфитеатра ствара утисак култног места са намерном реминисценцијом на архитектуру неолита (као и на споменичком комплексу у Лесковцу који је претходно пројектовао). Примена „фиктивне археологије“ у архитектонском вокабулару произилази из ауторове жеље за дубоким семиотичким задирањем у заједничку метаисторију, читљиву за различите културне кругове и временске периоде.
- Споменик је израђен од камена гранита из Моминог камена, каменолома у Грделичкој клисури, у близини Владичиног Хана, који је коришћен и за изградњу Зејтинлика. Радили су га вешти клесари из власотиначког краја и из Темске код Пирота.
- Богдан Богдановић је био један од најзначајнијих српских архитеката меморијалне архитектуре. Уметник и филозоф, реализовао је више од двадесет споменика на подручју бивше Југославије, од којих је већина посвећена жртвама Другог светског рата, борби против фашизма и социјалистичкој револуцији. Можда је најпознатији споменик који је пројектовао онај у Јасеновцу. Био је професор и декан Архитектонског факултета у Београду, али и градоначелник Београда. Иако је био један од културних стожера српске архитектуре и културе уопште, Богдановић је претрпео велику неправду од стране својих колега и државе бурних 90-их, тако да је био приморан 1993. године да напусти земљу и као политички емигрант се настанио у Бечу, где је касније и преминуо.
Извор: Даница Валчић, Градитељско наслеђе Власотинца, Власотинце 2018.
Владимир З. Вуковић, Архитектура сећања – Меморијали Богдана Богдановића, у: Архитектура храма, Београд 2012, 390-421.
Извор: ФБ Завичајни музеј Власотинце
