Недавно је из штампе изашла трећа збирка поезије за децу „О живуљкама, травкама и сличним ставкама“, аутора Србе Такића. Књига је због целокупне ситуације са епидемијом представљена онлајн, али је привукла велику пажњу читалаца и његових колега по перу. Књигу још занимљивијом чине илустрације Саше Димитријевића, познатог карикатиристе из Ниша.
- „Такић је мајстор за грађење поетских слика и мајстор рима. Читати његове песме значи бити насмејан, трчати ливадама детињства. Овога пута, он нас води у свет животиња и биља. Не, он не жели да побегне од људи, већ напротив, говорећи о „живуљкама и травкама“, и другим ставкама, он управо говори о људима, малим и великим“, каже, између осталог, у рецензији песник, Власта Ценић.
- Поводом најновије књиге разговарали смо са Србом Такићем, директором библиотеке, песником и приређивачем бројних издања.
Пишете од најранијих дана, како је све почело?
- „Пишем од малена, нешто ме је стално вукло писању, можда сам зато имао срећу да се 1995. године запослим у редакцији листа Власина. Отада пишем још више, готово да нема дана у коме нисам нешто ставио на папир. Некад је то само забелешка, некад тек идеја за песму, некад сипатичан стих или рима“, каже Такић на самом почетку разговора.
У ком тренутку је поезија за децу превладала у вашем стваралаштву?
- „Са песмама за децу је кренуло неосетно, помало чудно, некако су се оне саме увукле у моју оловку и почеле да се разливају по папиру. И мени је самом то било необично, рецимо, имам идеју за „озбиљну“ песму, а она све иде према дечјој, „неозбиљно“, шаљиво, ведро, са поукама и „другачијим“ речима од тражених. Био је то период када ми на послу, и у животу, није ишло сјајно, и као да се моје друго ја борило да „неозбиљношћу“ савлада туробну свакодневицу. Нисам се отимао, прихватио сам се, дакле, онога што ме је „нападало“, нисам се бранио већ журио да то поделим са пријатељима, био сам убеђен да то ново што пишем није лоше. И ево, до сада сам објавио три збирке дечјих песама: „Деца расту у песми“, 2015, „Љубав и сличне трице“, 2017. и „О живуљкама, травкама и сличним ставкама“, 2020. године. Многе од песама из ових збирки су награђиване на конкурсима по Србији, или објављиване у познатим листовима: Невен, Булка, Политика“, истиче Срба Такић.
Да ли је већа одговорност писати за децу?
- „Другачије се приступа писању за децу. Овде, наравно, само износим своје искуство, без намере да ме неко схвати као важног и достојног паметовања, јер док се код „озбиљних“ песама открива лична емоција, мишљење, тумачење нечега или став о нечему, дотле код дечје песме, поред свега побројаног, мора да се види сврха писања, да постоји порука. Дечја песма уводи тај радознали, маштовити, свег сазнања жељни дечји живаљ у један посебан свет, а свака је песма свет за себе. А како ће то песник успешније учинити, него искреношћу, на разигран и занимљив начин. И још ако се свему томе писању види сврха, то је оно чувено питање – шта је писац хтео да каже, онда је урађен добар посао“, објашњава наш саговорник.
Вашу поезију одликује богатство речи, нове рече, кованице инспирисане свакодневним стварима?
- „Свакако, овде треба водити рачуна и о речима, о римама, које не смеју бити свакодневне, истрошене, досадне, „већ виђене“, него другачије, занимљиве, лако памтљиве, а опет интересантне. Зато су дечји песници даровити измишљатори, који симпатичним кованицама, необичним, разиграним речима, римама и стиховима, знају да побуде пажњу и интересовање малих читалаца. А када њима такве речи „уђу у уши“ онда се и порука песме лакше усваја, прихвата, поштује и шири. Вођен том „мудрошћу“ и ја се трудим, учећи од наших најпознатијих дечјих песника, да ми риме не буду превише коришћене и прочитане већ много пута, али и да не буду претерано другачије, чудне, непрегнуте, тешке за изговор и памћење. Како наћи тај баланс, то је најважније питање, а одговор лежи у оном: „сачувао је дете у себи“. Ако, значи, нема тог детета у човеку, те сталне запитаности, знатижеље, воље за тражењем, скривањем и налажењем, онда нема ни добре песме, тј. нема доброг песника за децу, објашњава наш саговорник своју разиграност речима и вештину писања рима“, преноси нам власотиначки песник.
Пишете веома интересантно о свему што нас окружује, да ли све може бити предмет писања, тема песме?
- „Моје је писање, због свега напред реченог, непрестано трагање за другачијим, бежање од досаде, од уобичајеног. Трудио сам се да и наслови мојих књига буду такви да привуку пажњу, а да стихови, и када зазвуче чудно, буду баш онакви какви и треба да буду. А на питање зашто већ негде нису били такви одговарам – само зато што се нико пре мене тога није сетио! У томе је нарочита чар писања, песници који су успели да изграде свој препознатљив стил спадају у оне најбоље и највољеније. И избор тема је такође важан – за мене све заслужује песму и песма нас вреба из свега. Греше они који би да пишу једино о нечем узвишеном, непоновљивом, такви најчешће западну у патетику и монотонију, и тешко их је читати. Зашто камичак у ципели не би заслужио песму, колико пута нам се десило да га нађемо тамо, или бубице рођене у хербаријуму, или кишне глисте које такође имају право на заљубљивање. Зашто стонога, кад већ има толико нога, не би бринула шта ће да обује, или слон да се секира због своје дебљине… Све што може бити мета дечје запитаности, и њихове бриге како да се реши то што их мучи, за мене је тема која се мора песнички обрадити. Ја дајем своје виђење решења, читалац ће бити подстакнут да размишља и понуди свој одговор, неко трећи, четврти… ће о томе такође дати своје виђење. А то сучељавање у стиховању, натпевавање, размишљање о нечем лепом и драгом – оно је што животу, нашој свакодневници, даје нарочиту драж и чини га чаробним“, каже Срба Такић, мајстор дечјих рима.
Када говоримо у издаваштво, мора да се осврнемо на богату издавачку делатност библиотеке на чјем сте челу?
- „Сматрам да сам с правом поносан на издваштво установе на чијем сам челу. Претпрошле године смо објавили девет књига, прошле чак тринаест. Такве примере нећете наћи ни у већим срединама, ни у већим библиотекама од наше. За оне који мисле да претерујем у том напору, или да многа од тих дела не завређују да буду отштампана, морам да кажем да су само делимично у праву. Као што се они који брину о спорту труде да омасове чланство, да из тог мноштва даровитих изаберу најбоље, од којих ће тек неки да се приближе највећим асовима у земљи, тако се и ја трудим да подигнем ниво културног стваралаштва у нашој локалној заједници, да створим креативну атмосферу из које ће сутра изнићи литерате достојни највиших признања. Ако то не буде за време мог мандата – ништа страшно, доћи ће други који ће наставити већ трасираним путем, и успех неће изостати“, закључује Срба Такић.
Извор: лист „Власина“
