Evo jedne priče, potekle iz porodične istorije… Da vas malo ‘oladi.
МАЛА ПРОДАВНИЦА ВРЕМЕНА
У приче смештам комадиће времена, одломке прошлости и излажем их читаоцима, као што бих купцима на полицама продавнице изложила било коју робу.
У тим делићима, заувек сачувани, као чудесни облици живота у окамењеној смоли, људи и догађаји. Неке сам сретала у детињству и запамтила заувек, по понашању,
карактеру или некој снажној емоцији коју су изазвали. Друге сам познавала из приповедања очеве тетке, сестре моје бабе, увек о мојим и њеним пра и чукун бабама и дедама.
Најчешће сам је запиткивала о оном давном деди, који се први обогатио и кога је то богатство унесрећило.
И баба Брана је причала нашим топлим и сликовитим дијалектом: “Теб је тој наврдеда, утуви. Викаја се Стојан.“ Имао је четрдесетак година. У селу су га сматрали врло богатим, а три
неудате кћери и један, већ ожењен син, са женом и ситном децом, спавали су на поду, на асурама покривеним грубим, ланеним и вуненим тканинама, у мом крају су их звали – чергама. Било ми је чудно и помало смешно: богаташ који спава на поду?! Али, баба Брана је била рођени приповедач и мени се, већ после две реченице чинило да видим оскудно покућство, софру уз огњиште, троношке около, полице уз искривљен зид и земљано, дрвено и бакарно посуђе на њима, да отварам изрезбарене сандуке са девојачком спремом, да шетам по великом, хаотичном
дворишту, провлачим се међу привезаним брдским коњићима и осећам задах зноја и ракије у задимљеном хану који је мом наврдеди доносио велики приход, јер је био на добром месту, на путу којим су силазећи са планина ка градовима у подножју, све до мора, пролазили трговци вуном и поново се враћали ка невидљивим
сточарским селима, горе међу облацима.
Механџија, мој наврдеда се распитивао међу својим гостима да ли знају неко женче ил' „заседело“ девојче, здраво, окретно и радно, које би било вољно да му помогне у домаћинству и у свратишту, где чекаше много послова, а и поред сина, снахе и слугу недовољно руку, јер му је жена недавно умрла. Још нестасале кћери и младу снаху није био вољан да излаже близини својих гостију, међу којима велики број бејаше окорелих, огрубелих од честих путовања, превејаних, свакојаких и на свашта спремних.
И убрзо се, на нечију слаткоречиву препоруку, у домаћинству мога претка обрела лепушкаста, весела жена, чврстих мишица и брзих ногу. Спретна и вредна убрзо је успела да се умили газди, који занет крупним очима, није много проверавао истинитост њене приче, ко је и одакле. Ноћи је проводио са њом и већ се са њом договарао око послова. Син и снаха су је гледали са подозрењем, но, очева воља била је врховни закон. Отац се од њих отуђио после мајчине изненaдне смрти, нарочито од како су покушали да сазнају где држи дукате. „Т'кво време беше“, објашњавала је баба Брана „Најважно знаје с'м домаћин. Т'г се паре несу турале у банке, мораја си сам да си чуваш кво имаш.“
Разбојничке групе биле су бројне, њихове посете биле су честе, а близина граница са Бугарском омогућавала је брзо и успешно заметање трагова.
Али, мека женска рука вешта је да допре до замандаљеног и сакривеног. Тајне се лако искраду са језика у топлим ноћима, склизну шапатом на белу пут, међу дојке и увојке. Лукаво и стрпљиво, пет година је жена плела своју мрежу, стицала поверење и наклоност. Сазнавши где је благо сакривено, дојавила је вођи хајдучке банде, чији је јатак била, а који ју је, смишљено и плански и препоручио механџији.
Једног јутра потом, предак није на лежају затекао жену. Мислећи да је отишла да му рано наточи хладне ракије, кренуо је за њом. Чим је отворио врата подрума и подигао поглед навише, све му је намах постало јасно. Није било ни једног клупка вунене пређе. У њима су били увијени дукати, па завезани за греде. Свима пред очима. Згодно, ако се уздржиш да то откријеш. Још згодније да се плен покупи и однесе преко планине у Бугарску. Мој чукундеда је свог оца нашао обешеног о подрумске греде. „Нес'м чула да се још неки из нашу фамилију утепаја сам.“- уздахнула би баба Брана на крају.
Још као дете осећала сам да то није урадио због дуката, већ због осећања да никада неће моћи да опрости себи.
