ЛЕСКОВАЦ – Светолик Станковић, познати лесковачки писац, аутор неколико изузетно успелих романа и збирки песама, објавио је на свом ФБ приказ рада новинара и писца Данила Коцића. Стваралаштво ове двојице писаца опширно је представљено у двотомној студији Лесковчаки писци – трагови и трагања (Лесковац 2016). Оцену Светолика Станковића објављијемо у целини.
СВЕТОЛИК СТАНКОВИЋ: Данило Коцић (Добри човек, тихе резигнације)
У предговору књиге Некролог за једну чаршију Зуке Џумхура, Иво Андрић је написао да аутор књиге припада оној врсти људи каја тка на више разбоја. Ласкам себи, надам се оправдано, да познајем Данила Коцића и његов рад на књижевном пољу, али и његов пут кроз живот и све оно чиме се бавио и што је претурио преко главе. Отуда ми слобода да устврдим да је он један од људи који ткају на више разбоја.
Стекавши диплому професора књижевности сматрао је да му она није довољна, па се запутио на правни факултет и стекао још једну диплому на којој је писало да је дипломирани правник. Док су његови вршњаци једва отаљавали по један факултет, задовољивши се постигнутим, Данило је исткао своје интелектуално ткање на два разнородна разбоја.
Бавиће се најпре професуром подучавајући младе људе књижевности и лепој писаној речи. Потом ће постати новинар приштинског Јединства. На конкурсу ПОЛИТКЕ, за дописника из Лесковца, без премца, добиће то место. Мукотрпан новинарски посао, у времену кад се на новине и новинаре гледало из посебног угла и посебном паском, зарађивао је Данило хлеб свој насушни. И овде није стао, задовољивши се статусом дописника и амбицијом да дочека пензију на том послу. Његови текстови у Политоци увек су били високо оцењивани од стране Уредника, а код читалаца изазивали посебно интересовање. Јер, Данилу Коцићу, дописнику увек се веровало. Знао је Данило, још на почетрку новинарске каријере, да савременом читаоцу није лако продати рог за свећу. Пазио се таквога манира као од ватре живе. Просторије Дописништва Политике, за време Даниловог столовања, било је стециште лесковачке интелектуалне елите. Свакодневно су долазили песници, приповедачи, романописци, новинари локалног, али и дописници београдских листова. Била је то једна духовна и интелектуална оаза слободномислећих људи. Показаће се, нажалост, да то изазива подозривост, па и отворену мржњу према Данилу и биће сврстан у опозиционаре, што је значило први корак ка остајању без посла и хлеба насушног. Слободномислећи и радознао човек који је на свет око себе гледао широм отворених очију, није могао да се задовољи само писањем за Политику.
Образован, елоквентан, ненаметљив, увек некако у другом плану као појава и личност, а заправо будан за све што се догађа око њега, будан као ретко ко други из новинарске бранше, почеће да се бави литературом. Оном озбиљном, пуном уметничког духа и стила. Онако како је то радио Бранимир Ћосић тридестих година прошлога века, романом Покошено поље, или Ранко Маринковић у свом култном роману Киклоп.
Настају његови романи, заправо трилогија, Изабрани живот, Изабрана тишина и Изабрани дани. У овом тексту нећемо се посебно бавити овим романима, јер они траже озбиљну и опсежну студију много позванијих од аутора овог текста. Но, веома је важно истаћи генезу настајања ове изврсне трилогије модерног романа. Модерног по форми, језику и стилу.
Новинар Данило Коцић, у једном тренутку, не својом вољом, још мање кривицом, нашао се у улози Кафкиног јунака Јозефа К. Због једног сасвим бенигног текста, прочитаног наопако, како се иначе у то време читало све што је настало као плод писања. Од новина и часописа до књига и позоришних комада. Неко је негде, тамо где треба, новинарски текст Данила Коцића оценио злонамерним, тенденциозним, са намерама опасним по систем и вредностима система. Све се сводило на сујету неколицине људи који су се, бог зна због чега и како, препознали у том тексту. Кренула је хајка на Данила, са свим последицама које хајка носи са собом. Треба му отети посао, избацити га из стана оцрнити га као човека. Није довољно неког победити, макар то била и нечасна победа. Треба га понизити. Законитости су то које у Србији трају већ више од века и по.
Против моћних и бахатих, силних и заштићених положајима и функцијама у друштву, новинар и двоструки факултетлија није имао никакво ефикасније оружје. А онда се досетио! Почеће да пише, али не за новине чије се писаније заборављља већ сутра, писаће много озбиљљније текстове. Излиће све своје муке и јаде на папир, одштампати их и ставити између корица. Настаће изврсна трилогија савремених романа о страдању, наказној страни моћи и моћника, отпору којег треба пружити сили власти и властодржаца, макар изгледи на успех били минимални. Показало се ко зна по који пут, свако зло има и своје добро. Оно што карактерише ову, рекосмо већ, изврсну прозу, то је смирено казивање аутора, чак и кад говори о најтежим страдањима својег јунака, тачније, о својим страдањима. Има у тим романима кафкијанства, али има и духа Хесеових јунака попут Харија Халера и Синклерових казивања о Максу Демијану.
Завршивши ово ткање на другом разбоју, Данило Коцић осећа, и још више од тога, он мора да пређе на још финије ткање за трећим разбојем. Поезија!
Настаће две дивне збирке поезије за децу, Чудна лађа и Дневник на распусту.
Готово пола века бавим се писањем поезије, успешно или не, нека о томе говоре други. Оно што никада нисам смео, тачније речено нисам умео у поезији, то је писање дечје поезије. Напросто немам дара за ту врсту поезије. Уосталом, опште је место у историји књижевности да су за децу писали само највећи песници. Змај, Душко Радовић, Ћопић и ини. Далеко сам од њих као звезда Алциона од Земље. Но, Данило Коцић је и на овом разбоју исткао најфинија ткања за најмлађе читаоце. За оне који још нису осетили све суровости човековог опстојања под усудним му небом, за оне чија су срца још чиста а погледи бистри и које је немогуће преварити.
Имао је Данило Коцић да каже поезијом много тога и старијима. У временима нимало наклоњеним поезији (сви пишу поезију нико је не чита), кад је штампање књига поезије, али и прозе, права вратоломија и подвиг, јер је аутор препуштен себи и својој довитљивости, појавиле су се његове две збирке, Говор камена и Песма жени. Показало се да и у овој врсти поезије наступа песник потпуно заокруженог песничког стила, самосвојан и независан од свакојаких школа и помодних праваца, којима теже углавном недаровити песници, па своју недаровитост проглашавају разним правцима и измима.
Ако сте помислили да је овде стао, преварили сте се. На срећу завичајне, пре свега, али и српске књижевности. Прелази Данило Коцић за четврти разбој.
Појавила се двотомна књига на око две хиљаде страница, Лесковачки писци, трагови и трагања, I – II. Лесковац 2015; Панорама лесковачког песништва (1944 – 2014), Лесковац 2015. Подухватио се аутор огромног посла, као нико пре њега, питање је да ли ће се наћи ико и после њега, да систематизује и сакупи на једном месту све што је написано и објављено у периоду од седамдесет година у лесковачком књижевном миљеу. Задивљује, пре свега, снага и упорност коју је Данило Коцић уложио у ово, слободно се може рећи капитално дело, да истражи и пронађе сваку песму и њеног аутора, иако су многи одавно престали да пишу. О сваком аутору написао је кратку биографију и приказ његове поезије. Да се разумемо, Данило не пресуђује, он не багателише и не уздиже ниједног аутора. Он само приљежно бележи, мудро свестан чињенице да ће време дати најбољу оцену и поезији и песницима. Приметно је да аутор ове Панораме пише са великом љубављу и ретком људском топлину о сваком аутору. Слободно могу да кажем, Данило Коцић је један од оне веома ретке врсте људи који за сваког нађу лепу реч. Он, напросто плени људском добротом и племенитошћу, тим данас ретким особинама код већине људи. Кад у будућности неко буде писао о њему, молим да ову чињеницу никако не заборави. Уме Данило да похвали и оно што је тешко хвалити. Зашто? Да ли је то његова слабост и попустљивост са циљем да се не замери никоме. Не! Он ће у сваком тексту, у сваком аутору, тражити оно најбоље, оно што му се допада. На овом месту подсећа ме на онај део писма које пише Бранко Ћопић, Зији Диздаревићу, у којем каже да и када пише о оној другој, противничкој страни, он не жели да је омаловажи и повреди. Иоле упућенији читалац овога текста сетиће се о чему говорим. Ето, такав је Данило! Својим писањем о другима настојаће да их подржи и охрабри да истрају. Тако раде само људи свесни својих вредности и способности. Нема у Данилу сујете, суревњивости, малициозности ни злобе према икоме. Невероватно је колико тај човек уме да се радује туђим успесима и да их подржава. Данас у временима сујете и опште јагме за престижом, јапајакањем сваке, али увек најгоре врсте.
Остаје и пети разбој Даниловог интелектуалног и стваралачког ткања. АФОРИЗМИ!
Нимало није случајно што се Данило Коцић окренуо афоризму као књижевној форми, е да би се опробао и на том разбоју. Афоризам је експлозија духа. То је онај динамит духа који је сакривен дубоко у уму и души афористичара, за који се не зна када ће и којим поводом експлодирати. Једном приликом сам рекао, то понављам и сада, најдуже се пишу кратке приче. Колико ли је тек потребно времена да би се написао добар афоризам. Наглашавам, добар афоризам. Зашто? Због тога што се данас под формом афоризма објављује много тога што није ни у најдаљем сродству са афоризмом. Афоризам није штос, досетка, кафански виц. Афоризам је најсажетија форма књижевног изражавања. У њему су садржане приповетке, драме и романи, ако је афористичар довољно виспрен, образован, елоквентан и на крају духовит. Није сваки духовити човек афористичар, као што ни афористичар не мора да буде духовит на онај колоквијални начин. Козер се битно разликује од афористичара. То многи никако да разликују, на штету афоризма.
Афоризам мора да експлодира у ушима читалаца и истовремено буде лек за њихову душу. Без тих двеју особина афоризам је само добра досетка, шала или виц. Основне карактеристике доброг афоризма су, језгровитост, мисаоност, духовност и актуелност. Ово је једини калуп којег афоризам допушта. Сви остали калупи афоризму нису занимљиви и добар афористичар не држи до њих.
Да афоризам мора да делује лековито није случајно речено. У старој Хелади постојали су у писаном облику кратки медицински савети под називом Афоризми. Саставио их је нико други до ХИПОКРАТ, лекар и оснивач медицинске науке коме сваки свршени студент медицинског факултета полаже заклетву.
Афоризам је горка и опора воћка, као сваки медикамент, за моћнике свих фела и боја. Властодршци су најсуревљивији према афоризму, јер су му најчешћа мета. Аутор овога текста памти време кад су о једном афоризму расправљали највиши партијски и државни функционери. Радило се о афоризму Растка Закића: Куда нас воде модни креатори?
Модни креатори су се врло брзо, и рекао бих тачно, препознали у том афоризму. Настала је хајка најмоћнијих хајкача, на незаштићену звер несрећног афористичара. Одавно су нестали хајкачи, чујем да је афористичар отпутовао на далеке путе са којих се још нико није вратио, остао је афоризам. Јер, афоризам не само да је горка и опора воћка, он је и веома отпорна, жилава биљка коју је немогуће уништити, ма ко да је уништава. Још није пронађена ни сабља која ће сасећи ни хемикалија која ће уништити добар афоризам. Не да се та воћка чудновата, има незгодну нарав да остаје у колективном памћењу људи.
Али, зато је афоризам за обичног човека посластица, духовна и душевна храна, вентил сигурности кроз који излазе све фрустрације и сувишни притисци којима је огромна већина људи изложена. Нескромно ћу се похвалити да сам још као средњошколац веома често мењао доручак за добар хумористичко – сатирични часопис, а имена сатиричара памтим и данас, иако је отада прошло више од пола века. Имена оних који су прогањали сатиричаре нико више и не памти. Тако треба, време, тај најмоћнији судија све доведе на праву меру.
Сатира, афоризам посебно, представљају со једнога народа. Народ који нема добре сатиричаре и посебно афористичаре, духовно је бљутав као јело без соли. О томе се најчешће мало води рачуна. Чак је и у бољшевичком СССР-у сатира успела да се пробије кроз ледене окове стаљинизма, у ликовима и делу Иљфа и Петрова. Афоризам и сатира најбољи су аеросол за прочишћавање атмосфере у друштву и држави. Све приче о слободи, демократији, људским правима, само су млаћење празне сламе, ако нема добре сатире. Смешно је до гротеске да земље које највише држе придику о слободи и демократији, те људским правима као врхунцу слободе, не могу и немају чиме да се похвале на пољу сатире и афоризма.
Афоризми Данила Коцића никако нису исмевање и ругање нашој стварности. Његови афоризми покушај су лечења стварности финим медикаментима речи. Добродушно је то подсмевање мудраца који је закорачио у извесне године, овај грдни свијет испитао, отрови му чашу искапио, па своје огромно животно и интелектуално искуство на најкраћи и најефектнији начин преноси млађима. Све са надом да му тај посао неће бити узалудан.
Речи су то које долазе од забринутог интелектуалца, а та је забринутост по својој форми Сартровско – Камијевска забринутост. У томе видим највећу вредност афоризама Данила Коцића. Његов афоризам није виц, није шаљиво збитије кафанске провенијенције, које се прича уз пиће и страначка надгорњавања; од читаоца захтева доста умније промишљање и тумачење. У прилог оваквом тврђењу наводим само неколико афоризама, по крајње личном избору:
-Кренуо сам никуда и на своју срећу стигао до циља.
-Имао сам три наде. Две су ми украли. А какво је време, и остале ће нестати.
-Хаос није неред. То је само другачији поредак ствари.
-Борићу се за ово мало што јесам и што – нисам.
-Добродошао сам у свој живот. Ако ми дозволе да уђем.
-Резултат је нерешен. Сви смо поражени.
-Изабрао сам нову веру. Више никоме не верујем.
Из ово неколико афоризама, а углавном су и сви остали слични по форми, духу и садржају, виспренији читалац ће непогрешиво осетити тиху резигнацију и благи цинизам аутора. Укратко, да цитирамо Данила Киша, горки талог искуства. Поново се враћамо на ранију констатацију да је добар афоризам исто што и добар седатив, за осетљиве душе.
Често слушам и читам о уједначености афоризама код неких афористичара. Да ли су сви афоризми на истом нивоу, ваљда се то хоће рећи? Нисам присталица таквог тумачења афоризама. Хајне на једном месту каже да само ћифтински дух узима кантар и мери оно што је створио дух. Заиста је бесмислено говорити на тај начин о афоризмима Данила Коцића. Сваки афоризам носи своју поруку, свој експлозив који чека да експлодира у читаоцу. Од инвентивности читаоца зависи да ли ће доћи до експлозије или не. Уверио сам се да многи читаоци често не разуме афоризам, али зато воле да га коментаришу, на свој начин, свакако. Можда то није лоше, јер је у духу и сагласју са апстрактним сликарством, које има једну велику предност у односу на класичну уметност, свако може да га протумачи на свој начин.
Афоризме Данила Коцића треба читати смирено, аналитички, без пристрастија, осврнувши се око себе, е да би се сагледала стварност која нас окружује. Мислим да његови афоризми испуњавају још један веома важан услов доброг афоризма: саопштити поруку на парадоксалан начин, уз асоцијације које ће читаоца натерати да поново узме књигу АФОРИЗМИ са тужне пруге, Данила Коцића.
Нека нам буде допуштено на крају, не без разлога, да истакнемо важну чињеницу, која каже да су о афорризмима Данила Коцића писали, веома похвално, професор доктор Драгомир С. Радовановић, лесковачки афористичар и Александар Чотрић, афористичар из Београдског афористичког круга.
Са највећим задовољством могу да констатује како је Данило Коцић, поред студија књижевности и права, дипломирао на још једној високој школи – ЛЕЦЕЈУ, код најуваженијег ментора афористике, Станислава Јежи Леца. Са највишом оценом. У образложењу оцене каже се да је Данило Коцић свој лиризам из поезије и прозе унео и у афоризме које нам нуди у овој књизи.
Светолик Станковић
На насловној фотографији: Данило Коцић, проф. др Драгомир С. Радовановић, Мија Кулић, Зоран Јовановић и Светолик Станковић
