Т У Г А – Мирославу Тодоровићу!
Седео је на великом црном пању и пушио. Некада је овде био храст, причало се, старији од три века. Пре двадесетак година, некако око светог Илије, незапамћена олуја коју у овом крају зову алавужда, срушила је горостаса, по којем су се геометри оријентисали у својим скицама катастра непокретности. Остаде само овај округли белег, налик великом тануру, да сведочи о величини и снази Божјега украса, поносу целога краја, и запису под којим су се окупљале литије на дан светих Духова. Временом почеше по њему да расту печурке, знак коначне и неповратне пролазности и нестајања.
На око две стотине метара одатле, уз саму ивицу четвртасте заравни, мирно траје своје дане стара, нешто дужа зграда, из времена од пре седамдесетак година. Било је то гумно, место на којем је чељад живела од априла до краја октобра. У средини заравни још стоји иструлео и поцрнео храстов стуб – стожер. Давних лета, око њега су слагани снопови жита, потом тешки волови са новим потковицама, почињали да газе по њима, све док се чврсте стабљике жита не претворе у сламу и плеву, а злаћана зрна одвоје од класја. Тај обичан стуб, не виши од два метра, симбол је фамилије, као што је огњиште у кући, култно место које се окити најлепшим пољским цвећем кад се заврши вршидба. Накити се Богу брада. Свечан је то тренутак, празник за отврдлу тежачку душу, кад се захваљује Свевишњем на највећем дару. Хлебу.
Хлеб наш насушни, дажд нам днес Господи!
Ко није одрастао на гумну поред стожера и спавао на тек овршеној миришљавој слами, зурећи у дубоко ноћно небо и намигујући звездама, није ни имао детињство.
На згради су приметне поправке и преправке које су од гумна начиниле скромну сељачку кућу, без икаквог комфора и новотарија савременог доба, у којој се живи силом прилика и налозима судбине.
Вративши се овде заменио је поломљене црепове, поправио кровну конструкцију, уградио веће прозоре са дуплим стаклима. Од просторије у којој је некада отац остављао сламу за простирку испод волова, направио је спаваћу собу, а оставу за алат претворио у кухњу и дневну собу. Некоме би се све учинило тескобним и недовољним за живот, њему је било сасвим довољно. Сада, после свега што је протутњало кроу његов живот, никакви Версајски дворци нису равни овој његовој драгој сиротињи.
Извор питке планинске воде на дохвату му је руке. Захвалан је Богу на овој благодати, светињи, како је извор воде назвао онај стари Турчин из Андрићеве приче. Стара петролејка, очишћена и са новим фитиљем заменила је електрику. Сећа га на детињство када је уз њу учио, писао домаће задатке и читао прве књиге, Хајдук Станко, Жерминал, Шта да се ради, Ускок, Зона Замфирова, Пауци…
Стара родитељска кућа у селу, у којој се родио пре седамдесет година, одавно је само гомила греда, камена и земље, па је овде нашао кров над главом. Далеко од села и људи, чија га радозналост доводи до беса, и са којима одавно нема о чему да разговара. Тамо свако сваког мрзи и оговара, сви говоре језиком телевизије и о светскј политици. Невероватно! Још није чуо домаћинску реч о берићету, чељади или временским приликама. Свима су пуна уста страначких вођа, светских политичара и прогнозама о томе ко ће кога надбити, Американци Русе или обрнуто.
Једина веза са светом био му је мали транзисторски радио пријемник, кад има батерије. Истроше ли се, прекида везу са врлим модерним галиматијасом, до којег му није више стало. После неколико месеци сишао би до града, тек да протегне ноге, ишао је искључиво пешке избегавајући сваку врсту превоза, куповао батерије и поново успостављао везу са нечим што га окружује, али га не интересује и тако је далеко од њега. Гласови из мајушне направе више су му служили да разбијају тишину која га окружује него да чује нешто што се ваља Земљиним меридијанима и паралелама. Свеопшти мук је притиснуо село, поља и шуме. Нигде људскога гласа. То је садања слика његовог завичаја, о којем је сањао толиких година. Сећања на све што је одавно оставио овде, и чему ће се вратити кад приведе крају све обавезе, хлеба насушног ради, давало му је снаге да издржи.
Са тугом схвата, све се распршило као да никада није ни постојало.
Млађа и средња генерација мештана питала се, ко је овај ћутљиви мргуд, зашао у поодмакле године, како се овде нашао? Због чега свакога јутра, кад му временске прилике дозволе, седи на пању, пуши цигарету за цигаретом и загонетно гледа у напуштене њиве, винограде и ливаде, зарасле у коров, багрем, трње, дивљу купину и паветину, што се простиру испред његовог, подмуклим дијабетесом, прилично скраћеног видокруга?
Неколико вршњака и нешто старијих мештана, једва да га се сећају. Пролазећи поред њега невољно процеде кроз зубе уобичајено ‘’ ‘бар дан’’ и продуже својим послом.
Један чичица из генерације загонетног повратника, прича како је Станислав, тако се звао усамљеник, био најбољи ђак, али да строги отац, први домаћин у селу, позамашног имања, није хтео да га шаље на даље школовање.
Говорио је како је школовање дангуба, а од школованих људи никада није било никакве користи за народ и државу. Школци су несрећа за власт и отаџбину јер се увек због нечега буне, а џаба једу ‘леба. На крају би славодобитно додавао: ‘’Мој брајко, знаш ли ко је створио нову српску државу и сачувао је до данас? Геџа, неписмени геџа је крвавио гаће и остављао главу на свакој чуки, у дубодолинама и набујалим рекама. Да смо чекали на Церу да нас бране писмењаци, Шваба би нас очас прегазио’’.
На примедбу да је Степа имао највиша војна образовања и да су војску водили школовани официри, бесно је одговарао, ‘’Чес’ и час’ Степи, али он је ипак негде позади, а пешак прашинар је тај који се коље прса у прса и доноси победу или губи битку. Е, ту смо били ми неписмени српски геџовани. Офиирима одајем свако признање, гинули су барабар са нама, али брате мој, они су се школовали за тај крвави занат, држава их плаћа да је бране. Њихове удовице, и деца, добијају пензију, а власт води рачуна о њима. О сељаку инвалиду нико не брине. Ено их како просе по градским улицама. О чељади погинулих тежака и земљоделаца да не говорим. Њих нема у бригама државе. Нека се сналазе како знају и умеју’’.
Тако је беседио ратник свих ратова од дванаесте до осамнаесте, бесан и киван на све неправде и лоповлуке; несреће и муке осиротелог народа, за све кривећи школоване људе. ‘’А најгори међу школованима су таазе капутлије, школовани синови сељака. Они највише мрзе село и своје корене, зато што их подсећају одакле су кренули и стигли до цилиндара и громби капута’’, – завршавао би гневни Тривун.
Млади учитељ Синиша Јовић, коме је прво место учитељевања било Брдо, а Станислављева генерација први ђачићи, непрестано је убеђивао газда Тривуна да изузетно надареног сина пошаље у школе које ће од њега начинити значајног човека. ‘’Ти не схваташ Тривуне каква би штета била да твој Станислав остане на селу. Он је богомдани таленат за књигу. Једнога дана цео овај крај поносиће се њиме. Стојим ти добар у томе’’.
Противно оцу, мајка је живо желела да јој син првенац буде школарац. Њена одлучност и учитељева упорност уродише плодом.
Гимназију у Граду завршио је као ђак генерације, са одличним оценама. У његовим сведочанствима није било места за мање од петице. Матуре би ослобођен. У више наврата о њему су писале локалне новине, веома похвално, са фотографијом приде, што му је код девојака умногоме подизало углед. Почеле су да га пореде са Жаком Шаријеом.
Студирао је истовремено германистику и филозофију. Дипломирао је на оба факултета у истом месецу.
Бриљантан студент, добио је стипендију за усавршавање на страним универзитетима. Најпре је докторирао на делу Гетеа, потом је напао Хегела. На тридесети рођендан стекао је и други докторат, на престижном немачком универзитету.
Док је студирао, за летњих ферија накратко је долазио у село да обиђе родитеље и сестру. Стално са књигом у рукама седео је испод разгранате јабуке петроваче у дворишту и дуго читао потпуно незаинтересован за све око себе. Предвече је одлазио у дугачке шетње околним брдима, обучен у плаву тренерку, са дубоким патикама на ногама. Најпре би брзо ходао, потом трчао, и тако наизменце, док се добро не презноји. Сељани су га гледали са неверицом и чуђењем не схватајући о чему се ради. Почеше селом да колају гласине како је од силнога учења померио памећу. Неретко би чуо иза леђа злураде коментаре, ‘’е мој брајко, видиш ли шта књига учини од човека, хвала богу да сам се на време ратосиљао те беде’’.
Кад је после свршених школа дошао у село и од оца затражио да му препише припадајући део имања, које ће одмах продати, јер хоће да купи нова кола, овај га је истерао из куће, речима:
-Немаш ти овде више ништа. Дао сам ти школу, а кћерки остављам целокупну имовину. Мислим да је тако поштено. Још нешто мој синко луди. Продавати очевину, да би куповао гомилу гвожђурије коју можеш да слупаш на првој кривини и останеш без тог сокоћела, за којим сте полудели ви млађи, али и без имања које се наслеђује од оца и деде, а оставља својој деци, знак је да са вама нешто озбиљно није у реду. Хоћу да рекнем, тако раде само људи без грама мозга у глави. Џаба вам школе и науке, тешко Србији са таквим учењацима. Добро кажу Руси, ‘’нема будале док не сврши школе’’. А сада, марш напоље! Врата су на ону страну. Сестра је ћутала скамењена, мајка се пресамитила од бола и кукала на сав глас. ‘’Не, немојте, отераћете ме у гроб’’.
Никада више није дошао у Брдо. Сваког првог у месецу поштар је доносио новац којег је слао родитељима, јер су са годинама све више побољевали и нису могли да раде. Сестра се удала у суседно село и бавила својим мукама и обавезама. Обилазила је родитеље, али су њиве, виногради, ливаде и воћњаци, некада домаћина на глаасу, све више постајали парлог, шума и пустара.
После неких година његови сељани све чешће су виђали њиховог Станислава на својим телевизорима. Дневник у пола осам увече јављао је о томе куда је друг Станислав Крстић отпутовао, одакле је дошао, шта је изјавио, а шта демантовао. Тек сада схватише Брђани ко је поникао у њиховом селу и колико је нарасто. Јер, може неко да измисли лек против најопакије болести, да напише књигу коју ће хвалити најумнији људи, насликати слику бољу од Да Винчијеве Мона Лизе, ако се не појави на телевизије, нико је и ништа. Е, ево, њихов земљак постаде неко и нешто, не силази са те ве екрана.
Кад су му умирали родитељи, најпре мајка, потом и отац, послао је сестри телеграм саучешћа. Заузет важним пословима није могао да дође и испрати их на последње путовање и учини последње целованије.
Висок, снажан, црномањаст тридесетогодишњак, изузетне лепоте и елоквенције, пленио је целокупном појавом тамо где би се појавио. Жене су га волеле и без устезања му се нудиле. Лепом мушкарцу све је на дохват руке, као што је наочитом попу и прдеж певанија.
Његов избор биле су глумице, оперске диве, новинарке, сликарке и музичарке. Позната пијанисткиња покушала је да се отрује живом содом због његове неузвраћене љубави, а глумица из веома популарне серије покушала је да му смести аферу о ванбрачном детету, да би му се осветила због тога што ју је оставио и оженио сликарку која се вратила са Монмартра у Београд.
Елегантан, финих манира, образован далеко изнад кругова у којима се кретао, одавао је утисак човека из виших друштвених слојева, ни налик оном негдањем сељачету које је дошло у град са страхом и стрепњом, спремно да се свакоме склања са пута да не би био на сметњи. Поред наука којима се бавио, на време је научио нешто много важније, како успети, направити каријеру, пробити се у прве редове.
На трећој години студија постао је члан Универзитетског комитета, после само две године аванзовао је у Градски комитет и на крају догурао до Централног комитета СК Србије.
Зналац језика и теоријски добро образован у областима у којима је мало његових вршњака и сарадника завирило, најпре постаје аташе за штампу у Паризу, следи место конзула у Западној Немачкој и на крају место амбасадора у једној латиноамеричкој држави. Није тајна да је постао човек великог поверења врха партије и државе, те да је као такав добијао специјалне задатке од интереса за несврстану, социјалистичку и самоуправну Југославију. У то време почела су она његова појављивања, готово свакодневна, на телевизији, и коначна популарност код својих сељана. Зенит каријере и успеха!
Ни слутио није да је постао мета сплетки, подметања, оговарања, људске злобе и пакости. По ко зна који пут потврдило се правило: људи ће ти опростити све, сем успеха.
У међувремену, развео се од сликарке и оженио оперском примадоном која му роди сина. Усели се у вилу од неколико ара површине у елитном београдском насељу. После дужег флерта са глумицом из Народног позоришта, доби ћерку са њом и разведе се од примадоне.
Пролазе године, много брже но што можемо и да појмимо, Станислав поче да добија на тежини уз видно истакнут стомак, коса све ређа и све више седа. Син, који после развода остаде са оцем, удаљавао се сваким даном од њега, полако и сигурно. Сви напори да га приволи на разговоре и понуди му очинску љубав, завршише неуспешно. Једнога дана саопшти му да одлази мајци; ускоро завршава студије и почеће да ради у неком институту. Климнуо је главом у знак потврде да је разумео синовљеву намеру и жели му сваку срећу.
Трећа жена, са којом је био у браку, умре изненада после једне представе, тек што се склонила иза кулиса. Умало није умрла на сцени. Остао је са ћерком средњошколком. Одлучио је да се посвети њој и да се више не жени. Унајмио је згодну жену средњих година која му је одржавала кућу, а повремено би се испомогли у кревету, кад остану сами.
После гимназије девојка крену мајчиним стопама, уписа Академију за позориште радио и телевизију. Надарена и озбиљна већ је, мимо правила академије, на другој години почела да снима филмове и добија награде као најбоља дебитанткиња. Радовао се отац и хвалио у друштву, како то само очеви умеју.
Међутим, после смрти жене кренуше кола низбрдо, заређаше невоље.
Блиставу дипломатску каријеру прекинуо је на најглупљи начин. Осећајући да је старост одмах ту негде иза угла и да није више онако атрактиван мушкарац за којим жене јуре, спетљао се са неком тек пунолетном фолк дрндалајком, млађом од његове ћерке, придошлом из провинције, жељне афирмције и успеха. Разлика у годинама није јој сметала јер је ионако он требао да јој буде само одскочна даска, са које ће се она винути у врх естраде. Имао је веза на телевизијама, кућама музичке продукције, новинама, нарочито оним које зову жута штампа и које свакодневно засипају плебс новостима о музичким звездама и њиховим љубавним и осталим јадима. Народ гута као блесав те бућкурише, бизнис цвета, окреће се невиђена лова.
Њој је лова најважнија. Дошла на калдрму гола као пиштљ била је жељна свега. Решила је да успе, не занима је цена успеха. Чича Станислав је идеалан човек за остварење њеног сна. Нека је благословен кревет! – преко њега многе су се винуле у врхове, зашто не би и она?
Њен ментор и покровитељ није хтео да зна како га млада беспризорна девојка са периферије града и живота, елементарно необразована, вуче за нос и прави будалу од њега. Веровао је несрећник да ју је освојио својим још увек пристојним шармом и елоквенцијом.
Неке године мушкарцима замрачују вид и помуте разум, поготово кад се вежу за младе девојке и жене. По несрећи, они то никада не схвате. Некада озбиљан, одмерен, пун такта и трезвен дипломата, који је обављао деликатне државне послове, одолевао светским шпијункама, лепотицама, потпуно је изгубио главу због недотупаве и елементарно неписмене цурице побегле са досадних часова биологије и математике. Испочетка, афера је кренула стидљиво, потом се као снежна лавина све више увећавала. Новине су биле пуне пикантерија везаних за њега и његову младу љубавницу; телевизије, нарочито приватне и локалне, нису заостајале у томе. Неке су ишле дотле да су организовале панел дискусије на тему о понашању одговорних људи из света политике, бизниса и носилаца јавних функција. Тек сада је схватио колико га људи мрзи и завиди му на каријери и успесима. Највише су га нападали и најружније говорили о њему дојучерањи пријатељи. На приватним скуповима, соареима, коктел партијима, вечеринкама и забавама, био је мета жестоког напада од жена његових сарадника и пријатеља који му доскора нису избијли из куће. Узгред, све су оне имале, углавном, млађе швалере које су чак и плаћале, да би надокнадиле разлику у годинама између себе и младих пријатеља, чије је занимање било протоколисани пратилац, другарице, потом госпође…, кад се променише времена.
Дични мужеви ових госпођа, угледни патер фамилиас, и другови – господа на важним положајима, имали су сви од реда конкубине, ако ништа друго, бар секретарице њихових кабинета. То су били углавном они неуспешнији, успешни су, у зависности од функције, имали даме из виших кругова, или из кругова лепотица за пословну пратњу.
Са врха је дошао налог да се Станислав Крстић пензионише, без умањења пензије, због заслуга у ревносном вршењу службе.
Проводио је дане у кући поново читајући књиге које је читао некада давно. Нарочито се враћао местима у књигама, које је подвлачио графитном или хемијском оловком. До суза су га доводили записи на маргинама или заборављеним папирићима између страница књига. Испод сваког текста били су исписани датуми, тако да је пред собом имао готово целу интелектуалну хронологију свога живота. Кад му досади читање одлазио би у шетње Кошутњаком и Топчидером, ређе на Калемегдан.
Једнога дана предвече, бејаше то половином јуна кад су дани дугачки и још не тако врели, таман се спремао да крене у шетњу, бануше у кућу ћерка и син. Одрасли, своји људи, ретко или никако се нису виђали, па га ова посета не мало изненади. Без неког увода, син му се обрати:
-Дошли смо Снежана и ја да ти саопштимо да ћемо се венчати…
-Јесте ли ви при себи, како могу да се венчају брат и сестра? – завапи несрећни отац.
-Полако, без узбуђења, све ћу ти објаснити. Мајка ми је рекла да ти ниси мој отац, а Снежана је твоја ћерка из другог брака, што значи да нас двоје нисмо у крвном сродству, па нема препрека за наше венчање, капираш?
-Не капирам, како је могуће да ниси мој син?
-Тако каже мајка, а она ваљда најбоље зна.
-Ко ми онда гарантује да је и Снежана моја кћерка?
-Откуда бих ја то знао, али ако није, још боље по нас.
-Шта кажеш ти Снежана, – обрати се ћерки.
-Волим Милоша и удаћу се за њега, не занимају ме никакви разлози против. Ди енд!
Ћутао је као камен крајпуташ непрестано понављајући у себи, ‘’Боже мора да сам Ти много згрешио кад ме овако сурово кажњаваш’’.
Милош настави пословним тоном. Кад се будемо венчали живећемо у овој кући, заиста би била велика штета да се ти сам шириш у оволикој кући, а ми да се потуцамо по туђим становима и плаћамо велику кирију.
-Ти рече да ниси мој син, откуд ти право на кућу и уопште имовину коју ја поседујем?
-Ја и не полажем никаква права, полаже их Снежана, она је твоја ћерка. У међувремену узео сам презиме по мајци, па су све формалности, у вези са склапањем нашег брака, отклоњене.
-Где ћу ја живети, јесте ли мислили о томе?
-Јесмо. Ти ћеш у неки од старачких домова, ионако имаш велику пензију, моћи ћеш да плаћаш и не будеш кћерки на терету.
-Договорено, дођите прексутра да вам дам кључеве од куће – процеди кроз зубе и изиђе у одоцнелу шетњу.
Вративши се из шетње поче да пакује најнеопходније ствари. Напустио је Београд заувек. Отишао је код сестре и објаснио јој шта му се десило. Плакали су заједно, плакали су тешко, дубоко из дна душе. Плакали су за родитељима, за детињством и данима кад су се безбрижно играли на ливади испод села, плакали су за данима кад је он био бата, дика и понос своје сеје, а она сестрица коју је носио у срцу. Прва је престала да плаче сестра. Обрисала сузе, усправила се, чврсто и одлучно рекла:
-Бато мој, сунце моје, ево ти кључева од куће, сву имовину коју су ми родитељи оставили судским тестаментом, поклањам теби. Ја имам довољно. Муж ми је умро пре пет година. Хвала Богу имам два сина, две снаје и петоро унучади. Иза мужа остало ми је десет хектара земље. Једва стижемо да је обрадимо, па ми очевина није потребна. Узми је ти.
-Шта ћу ја са њом сејо, овако стар и болестан, без икакве механизације. Узгред, иако сам сељачки син ја ништа не знам о пољопровреди, радио сам неке друге послове, који сада никоме нису потребни.
-Нека, нека бато, послушај сеју, да имаш свртку где ћеш се скрасити после свега. Сећам се како си ми некада давно причао да се слонови враћају да умру тамо где су рођени. Можда је и теби тако суђено.
-Можда! – одговори тихо и пољуби сеји руку, коју она трже као да је жеравица опрљила.
Првих дана по повратку био је мета љубопитљивих погледа, запиткивања, непријатних и непристојних интересовања о његовом личном животу. Ишли су врли сељани и комшије дотле да су га питали колика му је пензија и зашто жена није дошла са њим.
Побегао је на гумно, далеко од непристојно радознале гомиле. Осамио се. Често се тужно осмехивао и у себи говорио, ‘’некада ти је степски вук Хари Халер био идол, ево доживео си да будеш у готово истом положају као и он, али тек сaда видиш да бити степски вук, ма како га Хесе описивао, није много ружичасто стање тела и душе’’.
Дуван и транзисторски радио постадоше му једини саговорници. Кад је силазио у Град са гађењем је пролазио поред киоска са новинама. Повремено би куповао понеку књигу од уличних продаваца, не дозвољвајући им да их пакују у пластичне кесе. Говорио је збуњним младићима за тезгама, ‘’синко, књига није еспап из пиљаре ни провијант са пијаце, мани се кеса’’.
И овога јутра са тугом гледа већ добро му знани призор. Шумски густиш и шикара, парлог и дивљина на све стране. Нигде живог чељадета да прође путем, ‘’макар да ме опсује’’, говорио је себи у браду. Уместо злаћаног класја жита, шуме кукуруза, тешких гроздова у виноградима, јабука петровача, крушака јечменки, само багрем, багрем, багрем…,купина, трње, коприва, бурјан, паветина. Читав околиш утонуо у грозну шикару.
Туга! Преголема туга! Туга до неба!
Почиње један од честих ламента…
Шта учинисмо од дедовине и очевине?
Да ли је мој деда Прока ратовао девет година да би његови унуци оставили све и побегли у некакве крлетке за становање, у фабрике, задимљене канцеларије и ко зна где све не. Многи несрећници аргатују по западноевропским државама, а овде им леже хектари и хектари најбоље земље, у коју плуг није ушао већ више од тридесет година. Има ли нам спаса? Пита себе, питао би и друге људе кад би хтели да говоре о великом јаду који нас је нашао. Мало је, или готово да нема саговорника на ову тему. Сан сваког сељака је да побегне из села у град.
Са страхом одговара, ‘’Нема нам спаса, ако се одмах не тргнемо из ове летаргије, ако се не пробудимо коначно и озбиљно. Не пође ли нам за руком да младој генерацији јасно кажемо какве смо грешке ми правили, да их они не би понављали, сва је прилика да нам се лоше пише.
Моли се Богу да Србији пошаље паметније и способније људе који ће је упристојити и вратити на домаћински пут’’.
Нада се да ће Бог услишити његове молитве, можда неће, јер га, чини се, више не интересујемо
Сетио се Руварца, нема нам саса, пропасти нећемо?
Са напором устаје и полази ка извору да захвати бокал воде.
Светолик Станковић
