Данило Коцић: Глас на пола пута времена, кратка прича за децу“. Aбер је дошао ненадано, кришом, у затамњеном реду речи. Огласише сељаци његово пристизање као да је пристигло невреме. Обнародована вест затече многе на пола пута.
– Шта нас снађе! – говорише неки.
Други су ћутали као да су се плашили неизговореног рукописа. Знали су да речи могу да збуне и натерају на сумњу. Гледали су немо неспремни да изусте, да именују шта се скривало на врху затурене слике.
Нико се не пита, нико се не слуша, само пристижу нови кораци у зајутрину која је личила на предвечерје. По старини се једино види ко је предводник. Тишина не да страху да се раскомоти, а страх је једино међу њима видљива као да је обасјана најјачим светлом. Неверке су завладале, завадиле се, прете да подивљају, тишини нема краја. Нема дима у кући на ћувику куда су кренули, а не знају зашто и ко је нареди да туда дођу. Плаше се да умовањем разрешавају загонетку; само покушавају да у себи испричају своју верзију приче ако су већ овде где морају бити.
Не успевају да се договоре када је ненадано завладао метеж гласова. Нису разумели речи, учинило им се да долазе из густиша, из маглине и непрозира. Бојали су се да ће у њиховом ћутању највише страдати ћутање!
Одједном се зачу лавеж паса што их осоколи, јер сада нису сами. Та слика поништава другу која нагони на страх. Некуда се мора када се кренуло. Одједном видеше неколико веселих, припитих младића, који подарише абер:
– Рат је завршен, слободни сте!
