– Tražimo sebe u drugima – rekla je. – I to je ono što nam se kod drugih dopada. Ono nešto naše.
Nije li to večiti čovekov strah? Da će nestati. Kao da nikada nije ni postojao.
Mi kod onog drugog zavolimo svoju besmrtnost. Sebe.
Nasmejao se, a potom je obema rukama povukao ka sebi, na krevet na kome je ležao.
– Ne znam za druge – rekao je pomalo vragolasto. – Ja tačno znam šta volim kod tebe. A to sigurno nije nešto moje.
Zaškiljila je, kao neko ko je prihvatio igru.
– Hajde da to otkrijemo – uzvratila je nevaljalim osmehom.
Zatim je uradila nešto što je on jako voleo. Nastavila je svoju priču prstima, jezikom koji je on najbolje razumeo.
