O ČEMU PIŠE BOJAN TONČIĆ KADA NE PIŠE O ZLU? – Stvarno, o čemu je to pisao B.T. kada nije pisao o zlu, njegovim prikrivenim formama animalnih poriva(neka mi oproste dobre životinje) i manje-više očiglednim manifestacijama ljudskosti (?) iz žanra hard-horora ? Pitanje je najmanje retoričko, pomalo metafizičko, malo više postaje estetsko ali je, ipak i pre svega , etičko. Na šta je to Bojan Tončić, jedno od najdoslednijih pera istraživačko/ analitičkog novinarstva srpske zabludelosti, nemilice trošio ketridže i prosipao crn murećep, a da to nije suočavanje naroda ovih prostora sa svojim „iskustvima“ ( Oskar Vajd ovaj pojam definiše kao ime od milja koje poklanjamo svojim greškama) i sa budućnošću kojoj se mračna predviđanja keze pravo u lica sa ožiljcima?
I, kakvog to autora predstavljamo ovom knjigom? Bojana Tončića što pesnike naziva „najboljim drugarima pisaca“ koji bi crkli od gladi da ih plaćaju po karakterima (u svakom smislu) a prozaiste „dosadnim palamudima koje vole samo uža familija i čitaju oni po službenoj dužnosti“; slagali smo se samo oko konstatacije da su sličnosti između poezije i proze kao između umetničkog klizanja (žao mi je što nije napisao tekst o Milki Babović) i hokeja: isti je samo led. Zato sada pred uvek gladne oči javnosti rasprostiremo i tekstove autora koji, pored sopstvenog rata za istinu i samo istinu – tako mu dobri bog ateizma pomogao, ume da progovori i o sitnicama koje život čine baš ovakvim kakav jeste: zaigrana zbrka, trapava trka i faustovska frka uz tek poneki proplamsaj normalnosti svakodnevnice, upitne već po sopstvenoj definiciji.
Elem, glavni junak ove knjige piše o boljoj prošlosti, bez navodnika, o vremenima koja su nepovratno arhivirana u tri lepe i sa malo šansi da se ikada vrate na svoje iskonsko polazište; o sakramentima svetovnog duha što leluja između ćinjenica privida i iluzija stvarnosti, gde nikada nismo sigurni da li je lepota prošlog bila zaista tako zavodljiva ili su je potonje pizdarije učinile boljom ribom nego što je uistinu bila; o sitnicama života što prolazi tako neumitno da na kraju od njega ostaju hrome hronološke činjenice, ko drenovina suve biobibliografske jedinice i tek poneki prasak nepatvorene sreće, šta god dotična značila.
Ovo je knjiga kojom počinje dugo putovanje u univerzum zvani Bojan Tončić; vaskolikom auditorijumu poznatiji kao „ sakupljač kostiju“ ili „arheolog ljudskih zverstava“ (kako je i sam umeo da se predstavlja) ostavio je iza sebe i eseje i intervjue i scenarija i još mnogo toga čemu je teško odrediti strogo žanrovsko pripadanje. Posle „Krivog srastanja“ koje je jedino objavljeno za vreme njegovog kratkog bitisanja na ovom svetu i knjige „Sam na ulici“ koja Bokija predstavlja kao pisca i istraživača na autonomni nuklearni pogon, rukopis koji se nalazi pred vama pokušava da popuni prazninu u percepciji opusa i (re)definisanju literarnih formi kojima se bavio hrabri sopstvenik jednog teškog i blistavog života.
Njegovo je bilo da piše, i to dobro. Nama ostaje mnogo lakši posao.
Saša Stojanović
