Ћутао сам последња два месеца и пратио дешавања на поетској сцени града Лесковца.Лесковац је престоница културе за 2026.годину. А где су песници? Додуше, било је у Вучју промоције неких песника. И то пред рекордним малим бројем посетилаца. А зашто у Вучју? Зар у лесковачкој библиотеци нема места за песнике? Па мора се у Вучје. Поезија у Лесковцу је мртва. И неки писци који су ове године објавили књигу нико их из библиотеке не позива да промовишу своје дело. Ништа од помоћи библиотеке. Питам се зашто уопште и постоји. А ја шта ћу и куда ћу, па на улицу. Свирам и продајем књиге. Комунална полиција ме опомиње да се склоним, да немам право да свирам и продајем књиге на клупи, да је то законом забрањено. Не смем ни да рецитујем, као угрожавам јавни ред и мир.А ја нећу да се померим. Поезија је мој живот.Пролазници на улици ме поштују и воле. А закони државе и немарност библиотеке према нама песницима остаће да се памти као недело и занемаривање уметности.
ИЗВОР: ФБ ЗОРАН ЈОВАНОВИЋ
