ЛЕСКОВАЦ – (Милица Ивановић, ЈУГмедиа)„Тужна сам, често депресивна, понижена постиђена, повређена, омаловажена… Најтеже ми је када услужујем колегинице и колеге са којима сам студирала или ишла у средњу школу“
Основну у средњу школу завршила је као „вуковац“ и неколико пута проглашавана ђаком генерације. Просек на Филилошком факултету имала је 9.2, а на мастер студијама нешто већи. Маштала је о школском дневнику и ученицима, а завршила као продавачица у кинеској радњи са месечном зарадом од 25.000 динара, без радног стажа.
Ово је једна од многих прича у Србији оних који не могу да нађу посао у струци, а не желе да оду из ње.
„Тужна сам, често депресивна, понижена постиђена, повређена, омаловажена… Најтеже ми је када услужујем колегинице и колеге са којима сам студирала или ишла у средњу школу“, прича ова жена која још није прешла четрдесету и која руком скрива своје лице.
Једва успевамо да разговарамо између рафова набуџених гардеробом. С једне стране купци, с друге шеф, газда Кинез који јој погрешно изговара име.
„Немојте ме фотографисати. Одмах ће ме отпустити, а и за овај посао морала сам да тражим везу“.
Једница је. Још у петој години сама је читала и писала и ишла на курс енглеског, касније је савладала и немачки, а служи се и шпанскимјезиком. Била је понос и нада својих родитеља, понос професора.
Дипломирала је прва у генерацији и одмах кренула у трагање за послом.
„Свуда сам наилазила на затворена врата. На Тржишту рада имам подугачак стаж. Сви који су дипломирали после мене већ увелико раде. Политика ме никада није занимала, па нисам члан ни једне странке. Да ли грешим?“, пита нас мутним погледом од суза које вире на крајевима ока.
Удала се за своју љубав са факултета. После неколико година добили су кћер. Супруг је, на срећу, успео да добије посао, али ради у четири школе.
„Пре две године сам мало радила у струци, на замени, неколико месеци. Верујте, иако сам знала да ће бити кратко, никада срећнија нисам била. Знате, од малена сам желелеа да будем професор“.
Иако са дипломом вискошколца, није се устручавала да ради било какав посао, јер „седети кући скрштених руку“ је нешто најгоре.
„Rradila сам у једној лесковачкој страној фабрици, но, при првој кризи ми није продужен уговор. У тој фабрици нисам била једини радник са мастер студијама. Сви смо личили једни на друге, сви покуњени, сви разочарани. Сада чујем да су многи из те фабрике отишли у иностранство. А ја не могу и нећу“.
Дан пре него што смо разговарале, дошла је група Рома да пазари у кинеској радњи где ова жена ради. Препозно је један од њих, њен школски друг из основне школе.
„Иако сам окретала главу, препознао ме. И знате ли шта ми је рекао?, пита и опет јој се очи влаже сузама.
Правимо паузу јер је онај газда зове око неке нејасноће. Посматрамо њихов разговор. Збуњеном газди је све исписала на папиру.
„Шта Вам је рекао?, инсистирамо, неколико минута касније.
„Па, ко ти је крив што си учила школу!“. То ми је казао. Било је то моје највеће понижење“
Иначе, ова високошколка из ради седам дана у недељи, што значи и викендом и то по осам сати дневно и све време стоји на ногама. Додуше, свака друга недеља јој је слободна.
