ВУК КАРАЏИЋ – актуелна тема. Вук Стефановић Караџић био је српски писац, реформатор српског језика и једна од најзначајнијих личности у историји Србије.
ЈЕЗИК ЈЕ ХРАНИТЕЉ НАРОДА
Његови највећи доприноси су записивање народне књижевности која је до тада искључиво преношена усменим путем и реформација српског језика којом је створио један од најједноставнијих и најлогичнијих правописних система.
Живот и рад Вука Караџића
Караџић је такође издао многе књиге народних песама и прича као и обичаја, српску граматику и “Српски рјечник” који је садржао речи које су се говориле у народу, па чак и псовке. Због бележења обимног садржаја народне културе и говорног језика Србије, Караџића најчешће из милоште зовемо само по имену, Вук.
Вук је рођен 6. новембра 1787. године у селу Тршићу, у Србији која је тада припадала Отоманском царству. Његови родитељи, Стефан и Јегда били су земљорадници и пре Вука изродили петоро деце која су нажалост, сва умрла веома мала. Када су добили шесто дете, наденули су му име Вук, по снажној дивљој животињи, како би га заштитили од вештица и смрти.
Мало тога из Вуковог раног детињства је познато. Зна се само да је самостално научио да чита и пише и да је неко време боравио у манастиру Троноши. Отац га је тамо послао како би га монаси образовали, али када су му уместо тога давали стоку на чување, отац га је вратио кући. Најважније образовање Вук је стекао слушајући народне обичаје, приче и песме које је и записивао. 1804. године српски устанак обезбедио је ослобођење и мир који ће кратко потрајати.
Турци су поново покорили Србију 1813. године и тада је Вук отишао у Беч да се школује. Тамо је научио немачки и латински језик и уживао је у западној култури. Убрзо након доласка привукао је пажњу Јернеја Копитара, аустријског критичара који је прочитао Вуков чланак писан на популарном српском језику. Копитар је постао Караџићев пријатељ, саветник и велика подршка. Не само да је хвалио Вукове збирке него му је и предлагао смернице за даљи рад.
Вук је своју прву збирку народних песама издао 1814. године – “Мала простонародна славено-сербска пјеснарица” и једну граматику “Писменица сербскога језика”, како би помогао читаоцима да што боље разумеју његову књигу. Подстакнут успехом ове две књиге, Караџић наредне године издаје “Народну србску пјеснарицу”.
Како би пронашао подршку за своја истраживања и писања, 1818. године одлази у Русију, а затим се враћа у Србију како би сакупио додатни материјал за проширену збирку песама коју је намеравао да објави у четири тома. Ови томови издати су у периоду од 1823. до 1833. године и носе називе:
Женске пјесме
Пјесме јуначке најстарије
Пјесме јуначке средњијех времена
Пјесме јуначке новијих времена о војевању за слободу
Вук је 1823. године упознао Јакоба Грима, стријег брата Вилхелма Грина са којим је стекао заједничку славу објављивањем збирке немачких бајки. Јакоб Грим је написао позитивну критику Вукове треће збирке песама и упознао га са Гетеом. Вук је одржавао контакт са Браћом Грим, која су знала српски језик и део бајки преузела са српског.
У годинама између 1828. и 1832. Вук је био у служби кнеза Милоша Обреновића. Вукове дужности обухватале су предавање француског језика кнежевим синовима, превођење Наполеонових закона на српски језик и писање историје Србије.
Караџићев пословни однос са Обреновићима окончао се 1832. године када је Вукову азбуку и народне песме Православна црква презрела као вулгарне и превратничке. Одбојност према његовом раду Вука није обесхрабрила, штавише, 1833. године дозвољено му је да се врати у Аустрију где је објавио четврту књигу народних песама упркос забрани Цркве.
До 1835. године, протестовање против Вуковог рада се стишало, а њему коначно додељено признање за свој допринос Србији. Након што се пензионисао, Караџић је имао времена да путује, сакупља материјал и поново прегледа своје раније збирке које чине важан део српске традиције, културе и историје. Вук Караџић умро је у Бечу, 1864. године.
Поред школске славе, коју 27. јануара обележавају све школе у Србији, постоји још један посебно свечан период у години: првих новембарских дана многе школе прослављају свој дан славећи име (и рођење) човека који је променио ток српске културе, српског језика и књижевности. Име Вука Караџића већ деценијама симболизује борбу, а необична снага његовог ума и даље плени, интригира и вуче нас да се враћамо његовом делу ‒ баш као што је он вечну инспирацију налазио у народној стварности, народном човеку и језичком изразу.
Вук Стефановић Караџић (1787‒1864) отворио је својим тежњама нову еру српске културе, али је исто тако значајан и непоновљив утисак оставио и на неке од највећих фигура европске књижевности и културе. Јернеј Копитар је још при првом сусрету са Вуком приметио да је то човек вођен необичном оштрином ума и аутентичном идејом: „Овде је неки Вук. То је најбоља глава међу свим Србима“.
Још увек се воде живе дискусије о томе јесу ли Вукове језичке реформе биле праве и оправдане, и шта би било да се српски језик развијао у другачијем правцу, али не можемо оспорити да је Караџић препознао и с правом афирмисао вредности народног израза и стваралаштва.
Према речима Јована Деретића, раздобље од појаве Вука Караџића до победе његових идеја (1814‒1847) донело је напредак у свим областима културе ‒ основане су нове школе, штампарије, прва учена друштва (Матица српска 1826, Друштво српске словесности 1841), позоришта итд.
Самосвесни борац
Сви познајемо дела којима је Вук променио ток историје српског језика ‒ памтимо датум штампања прве српске граматике (Писменица сербскога језика, 1814) и Српског рјечника (1818), познајемо значај његове борбе за српски језик и правопис.
Ипак, осмог новембра (према неким изворима 6. новембра), поводом 229 година од Вуковог рођења, треба се сетити колико је свестран и способан био; важно је такође подвући да би сва његова дела била у сенци (можда их не бисмо ни памтили) ‒ да он сам није био толико истрајан, упоран и сигуран у своју визију.
Имао је Вук претходнике који су данас мање познати (Сава Мркаљ је поставио основне језичке принципе према којима се Вук касније водио), али нико од њих није имао толико снаге и вере у смисао отпора и борбе за народни језик.Четрдесет година је водио сурову борбу са противницима који су са индигнацијом одбацивали његове идеје о језику и писму.
Круна Вуковог рада
Премда врло способан и свестран, врхунске домете Вук је достигао ипак у филологији. Написао је прву граматику, први речник, створио модерну српску азбуку засновану на фонолошком принципу и модерни српски језик утемељен на народним говорима.
Написао је прве важне филолошке и књижевне критике, а реформу је крунисао преводом Новог завјета (1847). Иста година представља и рани симбол његове победе, јер је изнедрила и Песме Бранка Радичевића на народном језику, као и Његошев Горски вијенац.
Међутим, од првог сусрета са словеначким славистом Копитаром, Вук је имао јасну визију. Чим је, уз Јернејеву помоћ, стекао основна филолошка знања, разумео је своју улогу у том времену, свој животни задатак. Оштро је бранио „језик орача и пастира“ и није се устезао да народни језик истакне изнад језика „господе и књижевника“. Та смелост се тадашњој јавности никако није допадала, али Копитар је веровао у Вукове идеје, назвавши га „граматички геније“.
Сељачки син и истински културан човек
Животна прича Вука Караџића и данас делује невероватно, јер је из готово примитивне патријахалне средине изнедрила вредности којима су се дивили Гете, браћа Грим и остала просвећена европска елита.
Још је Иво Андрић приметио: „Тај сељачки син, рођен борац, који је постао истински културан човек, био је сав усмерен у једном правцу: да упозна стварност народног живота, у првом реду језика, да јој одреди облике и утврди правила, и да друге упозна са њом.
И поред болести, Вук је врло брзо усвајао знања, радио као писар, учествовао у Првом српском устанку, путовао у Пешту, Беч, склапао кључна познанства. Надахњивали су га сусрети са талентованим народним певачима, великим хајдуцима (чувена је прича о познанству и сарадњи са Хајдук Вељком), али и са ученим људима и бечким књижевницима.
Колико је био свестран јасно је кад поменемо да је био историчар, етнолог, фолклориста, писац, кодификатор усмене књижевности. Био је врсни познавалац народне културе, веровао је у вредност народног стваралаштва и зато је тако сугестивно успео да своју фасцинираност пренесе и на једног Гетеа.
Славећи дан Вуковог рођења, школе које носе његово име подсећају на изузетност његовог дела, на истрајну природу која је упркос тешком животу, оскудици и болести ‒ успела да опстане и изнесе до краја просветитељску мисију.
„Мене је истинска ревност к роду моме ободрила и принудила ме да зажмурим и да једанпут тумарим главом кроз ово трње, макар на ону страну сав подеран и крвав изишао; само нека се зна стаза којом би се други могао лакше усудити да прође“, прижељкивао је Вук.
Вуков сабор ‒ најстарија културна манифестација у Србији
Тешко је замислити да човек који је за живота наилазио на толико отпора, данас добија толико признања. Бројне приредбе и научни сусрети посвећују се Вуку сваке године, а посебно је значајна традиција Вуковог сабора.
Сваке године одржава се Вуков сабор у родном Тршићу, а сама манифестација је на листи заштићеног нематеријалног наслеђа.
И поред болести, Вук је врло брзо усвајао знања, радио као писар, учествовао у Првом српском устанку, путовао у Пешту, Беч, склапао кључна познанства. Надахњивали су га сусрети са талентованим народним певачима, великим хајдуцима (чувена је прича о познанству и сарадњи са Хајдук Вељком), али и са ученим људима и бечким књижевницима.
Колико је био свестран јасно је кад поменемо да је био историчар, етнолог, фолклориста, писац, кодификатор усмене књижевности. Био је врсни познавалац
Филолошки рад
У првој половини 19. века, уз помоћ тадашњих врхунских филолога, као што су браћа Грим и аустријских власти које је представљао Јернеј Копитар, Вук Стефановић Караџић је реформисао српску ортографију и правопис, правећи велики рез између дотадашње славеносрпске културе и новог стандарда.
Караџићева капитална дела, међу којима се истичу прво издање „Српског рјечника“ (1818), друго, знатно проширено (1852), те превод „Новога завјета“ (1847), поставили су темеље за савремени стандардни српски језик, а знатно су утицала и на облик савременог стандардног хрватског језика, понајвише у фази тзв. хрватских вуковаца или младограматичара. Основна начела Караџићеве реформе се могу сажети у три тачке:
изједначавање народног и књижевног језика, тј. инсистирање на фолклорним језичким облицима, за које се сматрало да су поуздан водич забележен у народним песмама и пословицама;
прекид са свим старијим облицима српске књижевности и писмености и ново утемељење стандардног језика без ослона на традицију;
и, новоштокавски фолклорни пуризам, што се очитовало у чишћењу језика од црквенославизама који су идентификовани као рускоцрквена наплавина која не одговара гласовној и граматичкој структури српског језика.
На техничком нивоу, Караџићева реформа се манифестовала у новој српској ћирилици у којој су избачени непотребни полугласници (ъ, ь), апсорбирани графеми за љ, њ, џ које је предлагао Сава Мркаљ (Вук је готово у потпуности преузео графију „народног“ писаног идиолекта Гаврила Стефановића Венцловића, монаха у манастиру Рачи с краја 17. и почетка 18. века), те уведена графема ј из (немачке) латинице. Нови фонолошки правопис, примерен прозирном идиому какав је српски, заменио је старији творбено-морфолошки. Језички супстрат је била новоштокавска ијекавштина (источнохерцеговачко-крајишко наречје), коју је Вук Караџић стилизирао делом и према хрватским писаним дјелима (тјерати уместо ћерати, дјевојка уместо ђевојка, хоћу уместо оћу). Али, због утицаја српске грађанске класе у Војводини и Србији, та је реформа прихваћена у нешто измењеном облику: ијекавски рефлекс јата (ѣ) је замењен екавским (нпр. дете уместо дијете). Српски књижевни језик ијекавског рефлекса јатa остао је у Црној Гори, Босни и Херцеговини, међу Србима и Хрватској, као и у народним говорима западне и југозападне Србије.
Нефилолошки рад
Вук је поред свог највећег доприноса на књижевном плану, дао веома значајан допринос и српској антропологији у комбинацији са оновременом етнографијом. Уз етнографске записе оставио је записе и о физичким особинама тела. У књижевни језик је унео богату народну терминологију о деловима тела од темена до стопала. Треба напоменути да се овим терминима и данас користимо, како у науци тако и у свакодневном говору. Дао је, између осталог, и своје тумачење везе између природне средине и становништва, а ту су и делови о исхрани, о начину становања, хигијени, болестима, као и о погребним обичајима. У целини посматрано, овај значајни допринос Вука Караџића није толико познат нити изучаван.
Лично мишљење
Посебно тревба нагласити: Вук Стефановић је највећи реформатор српског језика и зато заслужује поштовање српског народа.
Вук је применио принцип: „Пиши као што говориш, а читај као што је написано.“ Он је сматрао да сваки глас треба да има само једно слово, па је из дотадашње азбуке избацио све непотребне знакове који су се писали иако нису имали своје гласове.
