ЛЕСКОВАЦ – (Пише: Данило Коцић) – Како се паметан Лесковчанин обраћа на глупог Лесковчанина! – Сас телефон из Београд! – Једев паприке, па зидав фабрике! – Радоје Домановић о навикама становника „Српског Манчестера“
О Лесковцу, давно препознативом граду као „српски Манчестер“, прибележено је много занимљивости, написано доста фељтона, књига и студија, али је за многе то ипак мање позната деонице српске стварности. “Орати лесковачки да те цел’ свет разуме! – шаљиво говорежитељи на обалама реке Ветернице, познати и по томе што су децнијама производили „најубав штоф на цел свет“.
Лесковачка специфичност је, свакако, говор. Необичан и за многе недовољно размљив, али свакако вредан поштовања. Ипак, није то баш увек тако. О Лесковцу и Лесковчанима илустративно говори често понављана узречица: Како се паметан Лесковчанин обраћа на глупог Лесковчанина! – Сас телефон из Београд!
Др Добривоје Бошковић, родом из Грделице, недалеко од Лесковца, полиглота, светски путник, гитариста, композитор и књижевник, који последњих година живи у Београду (деценијама имао своју клинику у Немачкој) овако се обратио писмом Лесковчанима: „Које да ви казујем, да ме утепате не знам зашто стего срце и одлучи да узмем плавез у руку и напишем ви ово писмо како би знали да још увек постојим и да на вас и мој крај мислим. Б’ш ме брига што ви ја и моје писување млого не интересује. Онија у Београд, к’д чују да је неко дело човек из наш крај написаја, због наш говор одма помисле да тој не вреди ни лулу дуван.
О невољама Лесковчана, у песми „Акценти“, Драган Радовић (1955-2020), који је завршио светску књижевност на Филошком факултету у Београду, пева: „Мени су ми речи тешке /Као и на нама свима /Па док зборим правим грешке /По питању акцентима. //Ја разумем тог из Чачак /Тај к’д збори, он се пази /Зна за кратак и дугачак /Кој улази, кој силази //С тој сам ствари раскрстио /И с’г другу бригу водим /Од јучер сам сретан био /Кад си успем реч да згодим.“
Песма је објављена у збирци „Купен петл“ (Лесковац 2013), а у поглављу „Подаци од мене“, Радовић, велики песник и изванредан рецитатор, записао је: „Мајка ме родила на пунлетан д’н у девети месец у годину иљаду деветстотина педесет и (Ахилову) пету (19.9.1955) у село Добра Вода. Школувао сам се у Лесковац и Београд. Там сам завршио белосвецку књижевност на ФилОлошки факултет. Преминули рад стицао сам у културне установе по Лесковац: Боблијотеку десет године, Позориште још толко и у Културни центар еве више од десет године прођоше. Објавио сам једну малецку књигу за децу и приредио једну од Лесковац за големи. Уређувао сам лис за књижевност и уметност „Пом(п)ак“ и саг су ме турав на уређујем „Нашо стварање“. У „Посвети“, Радовић у шаљивом тону, записује: „Не се препоручује на малолетни, малоумни и малодушни. (А кој нормалан ће чита овој?)“.
Тошке из Лесковац и његове говранције
О лесковачком језику, хумору, згодама и незгодама Лесковчана, доста је писао Добривоје Каписазовић, књижевник, аутор књиге ,,Лесковачке чарламе и заврзламе’’ (1995) и „Тошке из Лесковац и његове говоранције“.
„Их, бре, тија стари Лесковац! … Кам ги. Куде се дедоше, куде штукнуше, нестануше! Растикаше се кко манастирске мачке, потикаше се по бел’ свет. Помреше, отидоше, изгубише се… Нема, бре, да чујеш к’ко да с’лте од њи збори: трговац из Лесковац! Манчестерац! Из српски Манчестер, индустријалац! И прича од њи свуд се причашев, те овакви, те онакви: једев паприке, па зидав фабрике! И, истина, тој си бев све ем-ем човеци! … Ем, радише! Ем, трговци, извозници, увозници, шпекуланти! Ем, индустријалци, фабриканти..! Ем, чивије, шићарџије, подвалџије, илиџије! И нарафлије, инаџије! Ем, мераклије, песнопојци, ороигре, севдалије! Ем, шалџије, подсмеџије, сојторије!…
Кам ги! Кам ги! Садашњи Лесковчани немој да се љутив због овој. И ја сам Лесковчанин, кој ми је крив!
Радоје Домановић у Лесковцу
Радоје Домановић је бија у Лесковац наставник, волеја је такој да поседи с’с друштво, да проћаска па и да ,,купи’’ понешта за његово писување. У тој време, прибележио је Каписазовић, Лесковац још није имаја електрично осветљење. Лесковчани су били радни и вредни и рано се легали, ал’ рано се и дизали. Чека ги работа. ,,Рано пиле, рано поје’’ – викали су они. К’д Лесковац добија електрику, прича се, дошеја Домановић у Лесковац. Интересовало га да види како с’г живив Лесковчани. И изненади се јербо си је све било ко пре: Лесковчани па рано ишли на спање. И затој је, викав, написаја: ,,Иако сад у Лесковац електрика светли,/ Лесковчани ипак лежу/ Кад и петли!’’
Према подацима које записао чувени др Сергије Димитријевић, 1952. године, у књизи „Грађа за проучавање Лесковца и околине“, први мотоцикл виђен је у Лесковцу 1910. године, први ауто 1911, први нентген 1924, први радио 1925. године. Можда највише интересовања изазвао је грамофон који је у Лесковац донео лесковачки авантуриста Јован „Портартурац“ 1905. године. Поводом тог догађаја бележимо коментар. Испред хотела „Круна“ много света, да чују грамофон.
– Спиро, па неке ђаволије донеја Јован из бел свет!
– Неће све овој на арно да искочи.
– Неће, неће. Куде ли су се слте тој сакрили, па појев. Тој су неки малецки људи у туј ђаволску кутијетину, а глас ги искача на трубу.
– Дошло последње време!
Бележимо и једну занимљиву згоду. Бија у Лесковац неки много добар доктор. Од милоште, сви су га звали: докторче Жаче! Бија је цењен и омиљен, јербо је умејаја с’а људи и да ги саветује и да се интересује за њино здравље. И човек трезвен, паметан и исправан. Што се вика: мане неје имаја! Одједанпут протурили глас: Докторче живи с’с шофера!
И цел’ се Лесковац почеја да чуди: к’ко па тој, зар тој може да буде истина! Неки поверовали, неки несу, ама глас се пронеја… А оно које било. Купија докторче Жак ауто, а његова жена Грета шоферирала, управљала с ауто… И л’кнуло на сви.
Мијине и Савине шале
Последњих двадесетак година нико није тако слатко насмејао Лесковчане као писац и новинар Мија Кулић, који је, између осталог, објавио и књигу занимљивих згода и незгода „Циркус М“ (Графика „Галеб“, Ниш 2001). Ево, на пример, како тумачи градацију „по лесковачки“: кисело – покисело – најкисело и – цивор; брз – побрз – најбрз и – метла; полак – попплак – најполак и клај-клај; ладно – поладно – најладно и – змиче; богат – побогат – најбогат – и још га нису уфатили! Поpођење „по лесковачки“: глуп – поглуп – најглуп… и с мотку правен!
Кулић сматра да је, на пример, виц без Пироћанца „ко јајце без жуманца“, а виц „без милицајца ко торта без јајца“, а виц без Црногорца „ко шума без борца“, док су вицеви без плавуше „ко конзерва без скуше“.
Кулић је записао и једну више него занимљиву згоду: Чекају три (лесковачка) другара воз, а пошто воз нормално касни, седну они у станичну кафану мало да се освеже и… чашка по чашку, фино се онако загреју, што би се рекло, благо су алкохолисани; заруче им још једну туру, и у тај тренутак воз дође у станицу. Рипну они брзо, истрчав напоље, а оно воз већ пошо! Почну да га јуре, душа у зуби, и двојица успев да се попну, а један остане и сад… враћа се овај на станицу и цепи се од смејање! Ма сам што не побаци колко се смеје. Гледа га онај отправник, па ће га пита:
– Побеже ти воз, твоји другари се укрцаше, а ти се исцепи од смејање! Које је толко смешно!?
– Па ја сам требаја да путујем, а они су дошли да ме отпрате!
Ево почетка приче „Како је порасја Љуба Гарча“ познатог новинара и књижевника Саве Димитријевића, најбољег зналца „духа старог Лесковца“: „Такво је време било. Неси могја ни да порастеш док ти мајка и татко не кажев да си порасја. И од како се човек роди пола живот ти изедев татко и мајка, а другу половину – жена и деца! Увек мора други да слушаш. Док си дете – мора да слушаш татка и мајку, а они те с’с стринке, тетке, бабе и деде задзрћав – гледав те на куга личиш. Па на куга си по нарав и на куга ли ће испаднеш кад пораснеш. Па исти си чича Софроније што је изгледаја, а тај Софроније је бија – ко да су га кроз цевку од казан за ракију протињали. Стринке па казујев да имаш котлајасте ноге на деду кој, к’д се напије, слази у бунар дибок дванаест метра – едва га после с’с дебели конопци на чекрк извадив напоље, а он, к’д га пребацив преко сантрач и турив на земљу вика: „Млого ми врућина па сам слегја у бунар мало да се оладим.“
Лесковачки говор: ги, га гу
Главна карактеристика лесковачкиог говора је постојање само два падежа: номинатива и падежа за све друге облике именских речи (casus generalis). Глаголи немају инфинитив, а код неких глагола има специфичних облика (работив, певав, бегав…). Карактеристичне су и заменице (ги, га, гу, њума, њојзим)… Особена је и компарација придева, која иде са предлозима (убав, поубав, наујубав). У овом говору се компарирају и именице (човек, почовек, најчовек).
За илустрацију говора Лесковца и југа Србије (уз обележене акценте) наводимо примере из „Речника говора јабланичог краја“ Радмиле Жугић (Речник говора јабланичког краја, Српски дијалектолошки збирник LII, Београд 2005): Идо̀мо ја и То̀ма у Леско̀вац, купѝмо на уну̀ке мло̀го у̀баве аљѝнке на крнѐри. Понѐси амрѐл, мож завр̀не, видѝш да се обла̀чи. Ба̀бе пошлѐ у сабо̀р у а̀к пла̀дне, па разапѐле амрѐли. Мло̀го ву доса̀ђује тај ка̀мењ у жљу̀ч, ће мо̀ра да ѝде на апера̀цију. Изучѝја се у̀баво да свѝра рамунѝку, рамунѝкаш на мѐсто. Донѐси артѝшке да подло̀жим о̀гањ! Од ово̀ј бѐло бра̀шно нѐма арчѐње до Велѝгден. Мло̀го се даја̀ на арчѐње, а нѝшта нѐће рабо̀ти. Нѐмам атьр нѝшта да рабо̀тим, нѐмам за куга̀ да се му̀чим, деца̀ ми се по свѐт растика̀ла. Сабра̀ле се ба̀бе пред капѝју, седѝв у ѐндек и ора̀тив. Немо̀ј се мло̀го ба̀виш у Леба̀не, детѐ ће се разбу̀ди па ће пла̀че!
