Zoran Dinčić, novinar i pisac: „Život i snovi“, odlomak iz romana – „Krug“ – priča o Leskovcu koga više nema

На почетку пута, мислио сам, пут ће бити дуг.
А на крају, схватио сам:све је само круг.
(Тин Ујевић)

Није више исто, ништа као што је некада било.
Многе од нас нема више на овом свету.
Нисмо више у причи главни јунаци .
Добили смо епизодне улоге.
Постајемо прошлост поистовећујући се са судбином
слонова који се спремају на своје последње путовање у долини Богова,
на место одакле ће остављени, задњи пут гледати залазак Сунца.

K R U G – priča o Leskovcu koga više nema

Када кренете од старе главне лесковачке поште улицом Нишком видећете прву промену у односу на време из почетка приче. Зграда поште је остала иста, али то је сада обична шалтерска експозатура од неколико радника у смени. Главна пошта је пресељена у згради поред железничке станице. Ако идете левом страном улице, видећете да нема више некада чувене терзијсаке радње Леке терзије, или како су Александра Стојановића најстаријег лесковчанина знали. Лека је недавно умро у 103 години а градоначелник Лесковца др. Горан Цветановић,, Меско“је два пута доносио као наjста ријем лесковчанину, рођенданску торту, за 101 и 102 рођендан. Нема више ни старе лесковачке пекаре која је шесдесетих година прошлог века први пут почела да снабдева лесковчане хлебом који се куповао на такозване ,,бонове“. Хлеб се развозио коњским колима. У том делу сада су начичкане продавнице половне робе ,, Секенд Ханд“. Идући даље према лесковачкој пијаци који понеки старији лесковчани још називају ,,женска пијаца“ где су се пре двадесетак година одржавали познати лесковачки вашари- панађури, и где је било срце куцавица улице Нишке, данас не постоје више бакалнице Јордана Цековачког и Бошка Стојановића, гвожђара Карамалових дућани Мите терзије и Тоше босанца, пекара Трајка Стојчиног, бакалница Дарке Дустабанке, и радња Баје папуџије. Не постоји више кућа Јована Дискића, првог комунистичког председника општине Лесковац. Нема више оне старе Суве реке какву смо је са поносом и љубављу носили у нашим срцима. Тамо где је некада било старо исушено корито реке Ветернице на коме се је налазило и фудбалско игралиште на песковитом терену, који је тада био јединствен у целој Србији, никло је читаво насеље, десетак зграда у низу са двадесет разних локала и продавница у предњем делу зграда које су гледале на Нишку улицу. Ту вам је сада све , , под руку, , . Ту су две апотеке, два женска и мушка фризерска салона, сервиз за поправку ТВ и остале електронике, две стаклорезачке радње, продавница беле технике, коцкарница, кројачки салон, мењачница, продавница водоинсталационог материјала и продавница столарије и на крају ветернарска амбуланта за кућне љубимце и продавница хране за њих. На почетку Белчуг мале или улице Поп Мићине и даље се налази стара, сада већ трошна кућа Николе и Пере Закасотине. Она је била прва кућа, када би улазили из Нишке улице у Белчуг малу. Ту још увек живи њихов потомак, син Пере закасотине, Слободан Стојановић, звани,, Чикош“. Када је настајала ова „ писанија” имао је преко 80 година, али његов изглед не оставља такав утисак. Одмах до куће Пере Закасотине биле су куће Љубе Пећанца и Горче ,,Дилили“. Одавно су порушене и сада се ту налази пекара Ђокиђ и кућа Банета прецизног механичара који једини има сервис за сајле за аутомобиле, за кочнице, за механизме које покрећу спуштање и подизања стакла на аутомобилима. Нема више ни куће Владе шнајдера и његове жене Зорке. Једини њихов наследник, син Михајло који се оженио хрватицом у Пули, продао је кућу и плац за 50.хиљада евра Дејану ,предузимачу из Владичиног Хана који је ту изградио петоспратну зграду са двадесетак станова и са паркингом за исти број возила. Нема више ни кућа Томе и Љиљане Буруџике и кућа Ђоке Дојчиновића ,,Муске“. Продата је и на то место изграђена је троспратна зграда у којој данас живи осам породица. Кућа Јовице Динчића Циска је остала иста а иза ње, на свом плацу Зоран је изградио још пре двадесет година двоспратну породичну кућу у којој данас живи са супругом и сином Марком. До њих су и даље Митровићи, Петар и Станиша Митровић. Синови Блашка Сарача и Љубице Марикине, Петар и Станиша су угурали око 80 година. Нису се женили а није се удала и млађа сестра Гордана, судија у пензији која већ прешла седамдесету годину и која живи у свом стану у центру Лесковца. У дну великог плаца поред старе куће, направили су огромну двоспратну кућу од близу 500 квадрата. У њој иако је, напуњена, новим намештајем , нико не живи ту . Десетак метара даље према другом делу Поп Мићине улице, тамо где је била кућа и плац Радета,, Дугачког“ подигнута је мала зграда са локалом. И у другом делу Поп Мићине, у такозване Дркине врбе, , никле су нове и лепе куће. Староседеоца ту више и нема. Једино ми се понекад јави мој рођак, брат Ђура Станић, јавни тужилац Вишег суда у Лесковцу , чији су родитељи :отац Милутин и мајка Дицка оставили дубок траг у мом животу као добри и племенити људи. Такви добри људи се једино рађају у Црној Трави. У Белчуг мали, у вијугавој асвалтној улици срећете мали број пешака. Али зато све врви од аутомобила са затамљеним стаклима па се и не види ко је за воланом. Ретко се виђају мала деца да пикљају лопту. А и где могу да играју када улицом јуре брзи аутомобили. Они су у својим домовима најсигурнији. Поред својих паметних телефона нису изложени опасностима које прете на улици од несавесних возача који јуре улицом као да су на ауто путу. Можда већа опасност ипак вреба од тих паметних телефона и разних игрица. У задње време свашта се дешава. Белчуг мала изгубила је душу. Млађи који данас живе ту, никада нису чули да се је њихова Поп Мићина улица некада тако називала. Нема оних дворишта са мирисним цвећем, са липом испред куће малом клупицом на којој су увече поседали и старији и млади и где су се испредале многе приче. Нема више ни дружења са комшијама, да посећујете једни дуге, да размените понеку причу, уз чашицу ракије. Ретко када вам се док идете улицом неко и јави и каже „добар дан”.. Сви некуда ужурбано корачају улицом, са лицима које одају утисак да су људи сада мање срећнији него што су некада били. Многи од њих су и заборавили да иду пешице и малтене, не излазе из својих аутомобиле као симболом, бољег живота. Ни Ветерница река више није иста као што је некада била, помало дивља и неуређена. Сада су је укротили, подигли висок кеј и не плави више. Али нико више не обраћа пажњу на њу. Нема више шетача на кеју поред реке. Нема више људи да се за празник, врбицу, долазе поред реке да наберу младе гране, жалосне врбе, и од тога праве венчиће које се стављају на вратима домова и на главама деце и младих приликом доласка у двориште Цркве Свете Тројице у центру града. Нема више ни рибара који пецају рибу у Ветерници и поред, забачених штапова, чекају на обали, да , , риба проради, , да задрма струна и налети улов. Не верујем ни да име риба у реци. Прохујало је и отишло у неповрат све оно што нас је нераскидиво везивало за овај некада романтичан део града. Док смо били млађи године су некако спорије пролазиле. Тада је свака година имала 4 годишња доба. Данас постоји само зима која траје 6 месеци, лето са истим бројем месеци. Имам осећај да година час прође. Протутњи зима као некада ,теретни воз на релацији Ниш-Мала Крсна а ми смо сви закупљени од сакупљана јесењих плодова, припрема зимнице и дрва за огрев. Они млађи незнају ништа од овог. Они само размишља ју о припремама за летовање и да до тада не , , избеле сувише своју кожу и да је припреме довољно добро да , , издржи пржење на Сунцу, присећа се Зоран. Остало је заробљено моје детињство у измаглици сећања. Нема више мени драгих људи. Отишли су заувек у непробол мог срца. У глави још увек јецају струне виолине у сећању на учитеља Васу Џона. Још увек га у мојој машти посматрам како седи испред кафане „ Ветерница”. Мали кафански сто, једна столица. На столу чаша ракије и његова виолина. На двадесетак метара преко пута кафане у малом паркићу поред игралилишта на песку у давном осушеном кориту реке Ветернице његови ђаци се играју, захвални учитељу што их је извео из учионице да уживају у својим играма. Десно одатле вијуга Белчуг мала измешана у мирису бензина. Више не препознајем куће а у двориштима не миришу јорговани.
Дошло је неко ново време. И нека је! Неки нови клинци сада шетају своје клинце. Никога од њих више не познајем. А како бих, кад Вас више у пролазу нико не поздравља. Они више, разговарају, са својим паметним телефонима него са члановима своје породице,па шта онда да очекујем да вас као старијег човека млађи поздраве на улици.
Шта ће се све издешавати наредних тридесет година, остаје да се доживи. Мислим да ће паметни телефони ускоро бити превазиђени а људи више неће морати ни да говоре и објашњавају своје намере и размишљања. Вештачка инетелегенција ће размишљати уместо људи а то ће се одређеним читачима скенирати у глави саговорника или убаченим паметним „апликацијама „у кожи –телу људи,као неким живим читачима мисли. Све је то напредно и добро, али у мојој глави нема места за ту, превелику мапет, јер мој мој мозак не може да памти тај обим информација.
Ја и даље сањам моју зелену долину. Са Хисара посматрам уснули Лесковац. Још увек се осећа утрнелост у јутарњим покретима људи који полако освајају лесковачке улице. Сунце се полако пробија дајући посебан одсјај мору пластеника на ободима града, који се на истоку простиру чак до Стајковца а на северу до Богојевца. То је наша „Зелена трансверзала” наш „Пут поврћа”. На путу ка долини богова, газим последњу степеницу и осврћем се, надајући се да ћу неку успомену на моју Белчуг малу понети са собом.
Више не могу ниједну успомену да пронађем. Клизи ми низ сећање. Бежи. . . . и ова пребрза година. Пролази 2025! Ево…прође и јул месец! Али, полако, нигде не журим. Имам предосећај да ће на мој стоти рођендан, рођенданску торту донети, тада актуелни гра доначелник Лесковца, као Меско пре три године мом познани ку Леки Стојановићу за његов 101 рођендан. До тада има још тридесет година. Ма, само се шалим! Онај Горе се увек пита. Једино он одређује и наш долазак и одлазак.
Ако сте ме већ отписали, направили сте велику грешку ! Још увек сам ја у игри јер нисам престао да сањам. Снови су моја храна. Они ми дају снагу да даље корачам у нова јутра и да се радујем сванућу новог дана. Многи ми кажу: твој један живот био је као наша три. Мислим да ми због мојих година „мало подилазе”. А и зашто ми говоре у прошлом времену. Мој живот још траје.
Кажу ми другари из моје генерације:ПОЛАКО СЕ ЗАТВАРА КРУГ Кажу ми да сачекам 2029 годину Поима немам зашто баш ту годину.Још увек имам мало простора, да кроз полуотворена врата не плашећи се прошлости, једним оком „вирим” у будућност. БУДУЋНОСТ „небрањено” и незадрживо улази у наше мале животе. Још само и да дочекамо и те летеће аутомобиле. Већ их у мислима и видим! Али, када аутомобили почну да лете, плашим се да се нека скора прошлост не повампири и да се опет крене са неким притајеним блокадерима и блокадом ваздушног простора због безбедног лета и угрожености неких птица у ниском лету.
Сањао сам и ја свог „плавог слона”са правом на свој политич ки став: Косово је Србија! Војводина је Србија! Идемо суверенисти! Нико ми неће узети право да мислим својом главом.
Сањам опет: На реду је 2028 година. Трамп, Путин, Си, Орбан и Вучић уживају своје прве пензионерске дане у новом хотелу Ерица Трампа јуниора, београдски „Буч касиди” у друштву са шеиком Мухамедом ибн Заједом, Мухаме дом Алабахаром и Илоном Маском. Нема више рата.Мир је одавно у Украјини: већи део те земље је Русији,минерали и сировине у Америци, и нема више оне старе Украјине.Карте су поново промешане!Европа у маказама?Само није ми јасно зашто је Грчка,Србија и Израел-нова интересна сфера и бедем Америке према поробљеној Европи коју полако напушта и Француска,једина европска нуклерна сила.
Идемо суверенисти и популисти!!! Трамп,Моди,Чавез,Орбан,Ердоган,Марин Ле Пен,Вучић Америка пре свих! Русија у историјским границама! Једна Кина и један пут!Пут свиле. Интерес Мађарске пре интереса бирократске Европе! Србија на српској столици са пријатељима и на истоку и на западу!Европа,Кина,Русија,Америка и Африка!
Буди се „исток и запад”!
Буди се „север и југ”!
Свиће ново јутро!

Пуштите ме да још мало досањам