Драги пријатељи! Oвом објавом желим да разјасним неке ствари што се тиче мог борачког статуса и о томе шта сам од државе добио, а шта нисам. Почећу прво са мојом борачком биографијом.1991.године сам био војник у Словенији и био у заробљеништву у Крању неколико дана пошто су нас генерали ЈНА предали у руке Словенаца.Издаја.
1999.године сам био на Косову и Метохији у Призрену, у селима Влашње и Новаке и у последњим данима рата на Паштрику, прецизније у бункеру од камена на самом врху Паштрика. Преживео сам ту чувену битку на Паштрику и жив и здрав се вратио кући.
Шта сам добио од државе до сада? Добио сам једну и једину привилегију, а то је бесплатан градски превоз, да могу да се возим од мог села до града, а и до Вучја и најдаље до Грделице.
Шта нисам добио од државе? Очекивао сам помоћ око запошљења, око здравствене заштите, а и финансијску помоћ. Прошле су 27 година, ништа од свега тога.
Ја сам песник и написао сам песму „Паштрик“ коју пева Милица Досковић.
Шта желим заправо да кажем овом објавом?
Хоћу да кажем да нисам огорчен на државу. И не желим никога више да критикујем. Шта је држава учинила за мене, учинила је оно што је могла и оно што је хтела. А мени остаје да проживим остатак живота у поносу што сам бранио своју отаџбину онолико колико сам био у снази и вољи. Нека останем држави и људима у лепом сећању.
Борац са Паштрика
Зоран Јовановић
