Малишани често маштају о томе да закораче у бајку и упознају принца и принцезу. Мени се та жеља, сасвим неочекивано, испунила када ми је било само пет година. Док сам са мајком Јелисаветом боравио на терапијама у Рехабилитационом центру „Др Мирослав Зотовић“, стигла је невероватна вест: позвани смо у госте код престолонаследника Александра и принцезе Катарине.
Сећам се само фрагмената тог дана – високих капија дворског комплекса на Дедињу и дечије граје која је одзвањала вртом током потраге за васкршњим јајима. Тада, наравно, нисам разумео историјску тежину презимена својих домаћина. За мене су они били само благонаклони људи који су нам отворили врата свог дома.
Права потрага, она интелектуална, почела је годинама касније. Када сам у основној школи, у историјској читанци, први пут угледао име краља Александра I Ујединитеља, нешто се у мени покренуло. Била је то сенка сећања на онај врт. Међутим, на моје знатижељно питање о томе ко је заправо био тај владар, наставник историје ми је кратко одговорио: „Држи се уџбеника и без сувишних питања.“
Такав одговор само је распламсао моју радозналост. Пред екраном рачунара, тражећи име Александра Карађорђевића, почео сам да склапам мозаик. Гледао сам емисије, документарце и култне интервјуе Мире Адање Полак са принцезом Јелисаветом, ћерком кнеза Павла, схвативши да је званична историја често само врх леденог брега испод којег леже дубоке људске судбине
Прекретница се догодила на трећој години студија књижевности. Једног јутра, тачно у једанаест часова, након последњег предавања, зазвонио је телефон. Био је то мој отац.
„Слушај, сине“, зачуо се његов препознатљиви, ауторитативни, али брижни глас. „Код мене су трговачки путници… Узео сам ти комплет књига о Карађорђевићима.“
Био је то поклон који је променио све. Док је први том приповедао о старом краљу Петру I и надљудским напорима током преласка преко албанских гудура, друга књига – биографија витешког краља Александра – оставила ме је без даха. То више није била сува лекција; била је то повест о човеку који је на својим плећима носио терет новостворене државе, али и о војнику, супругу и оцу.
Aleksandar Vidosavljević, master filolog: „Neka moje rečenice…“
Посебно ме је дирнуо опис његовог сусрета са принцезом Маријом од Румуније. У њиховом односу препознао сам склад и оданост какву су гајили Романови. Краљица Марија, праунука британске краљице Викторије и унука руског цара Александра II, унела је светлост у живот југословенског монарха.
Иако је многи историчари помињу само као пратиљу свог супруга, она је била много више. Њен портрет, тако топло описан у роману Воиславе Латкић „Марија Карађорђевић – Краљица племенитог срца“, постао је моја коначна инспирација. Она је била последња истинска мајка овог народа, жена која је возила аутомобил, помагала сиромашнима и сопственим примером учила скромности.
Ове редове написао сам вођен само једним мотивом – искреном љубављу према националној историји. За мене она никада неће бити само мртво слово на папиру, већ жива успомена која траје, баш као и онај дечији осмех у дедињском врту, где је моја прича заправо и почела.
А.Видосвљевић
