Желим да се захвалим Владимиру Коцићу који је једини чуо моју молбу, директору библиотеке Срби Такићу и свим упошљеницима библиотеке који ми помажу у раду.
Након откривене врло важне државне тајне наше варошице, што сам упошљен по пројекту на одређено време у библиотеци као мастер филолог за кору свог хлеба. Као такав поверљив документ објављен на друшвеној мрежи који је изазвао неке глупе коментаре, забринуо сам се и отшао на нашу брану да мало средим мисли.
Седим тако у својим колицима на брани у Власотинцу. Испод тече река Власина, мања него што је памтим али ипак мирна, широка, понекад као да се огледа у сопственом току. Са једне стране старе Маричкино са дрвећем које се надвија над водом, као да причају тајне, а са друге, сунце игра по таласима као да је злато. Видим стари млин, прелеп који још стоји као сведок времена како бољих тако и лошијих дана. Са друге стране полурушевине хотела и недовршени спортски терени. Да је мало памети, ту би био уређени спортски комплекс за прпреме спортиста и одржавања култирних скупова као што је и замишљено. Али памет је код нас мало проређен ресурс када су у питању била улагања за која сте мало криви ви старији који сте дозволили да то тако прође у ваше време, не моје јер ја сам тада рођен. Али време је неповртано, Брзомилионерко ужива, гледа и диви се како оно што је урадио сто паметних не могу поправити. Тада се жмурило изгледа или стварно мислите да је то било златно доба. Не мислим ни да је сада али је засађено семе а неко од вас га заливао или је жмурио када требао да се бори. Али ипак иало сам био тада беба, прихватам, крив сам.
Горе, уз реку, брда зелена, некадашњи виногради разбацани као закрпе на великом тепиху. Тај поглед омета хотел као да нас опомиње да чека боље људе који ће доћи и удахну му живот. Природа богата, а неискоришћена. Као девојка што би могла бити краљица, а држе је у кухињи да пере судове.
А сад, доле у вароши — људи. Ено богатих — плачу! Господин Плачко, стално угрожен, и госпођа Најлепша, што се свађа са огледалом јер јој није довољно лепо. Сузе им теку низ образе као киша низ олуке, а њихови олуци позлаћени. Кукумавче да им је тешко, а у дворишту им паркирана кола што вреде више од целог комшилука.
А народ? Ено га, свађа се преко друштвених мрежа!
Жика оптужио Мику да је лопов. Мика му врати да је Жика битанга која продаје рођеног брата за кило шећера. Станка дода своје, па пљушти ватра коментара као летња олуја. Али, чим се сретну на улици руковање, осмеси, тапшање по рамену: „Ма то нисам био ја, то неко други отворио профил у моје име.“ И сви верују. Боље речено — сви се праве да верују, јер знају да је тај „неко“ исто тако стварни као и поштење у вароши.
А у кафани сведок Миле, уз један ручак и пола литре не зна шта више пева истим људима . Јуче је певао „Проклет био“, данас „Живели најбољи“, сутра не зна какво раположење гостију га очекује.
Сви су у Власотинцу највећи радници, борци и јунаци али само док траже нешто. Обећавају милионе, камионе, васкрснуће, само им пружи прст, они обећају целу руку — али твоју.
И тако, ја са бране гледам доле и питам се: да ли је ова Власина плића од њихових празних прича? Није. Приче су ипак океан, а ми сви пливамо у њима. А ко не уме да плива бар добро лаже. Јер у Власотинцу, истина је као сом у реци сви знају да постоји, али нико га не хвата.
Пролазе тако варошани преко бране, не обизарући се на мене, разговарају толико гласним тоном као да желе да их им Власина пренесе глас у неком њиховом тренутном свету: „Е, брате, видиш ову варошицу? Сви паметни, а глупи до те мере да се не виде сами… Један каже: „Брате, све су то криминалци и олоши.“ Други га прекину у даљем излагању као да је видео самог Бога: ‘Бре, видиш ли ко је ту? Кад оно лимузина Брзомилионерка из које излази као да ће овог тренутка уложити новац за добробит варошице или у најмању руку подићи ниво реке Власине и прекинути обогодишњу сушу. Е, тада почиње персирање на делу двојице другара: ‘Господине, баш сте нам великодушни!’… Граматика ради, све у даљем плану, персирамо колико душа даје… После подругљивог отпоздрава Брзомилионерка, као да га нису ни чули настављају: брате, царе, краљу, сви су глупи осим тебе. Очи им светлуцају од среће.
До пре пар тренутака „најбољи“ другари почињу пред њим да се међусобно „уважавају“ : „Ма ти, шта знаш о животу, глупчо? Један ручак не можеш да плати, мислиш да си нешто, а ништа ниси урадио…“ И то све другарство испоштоваше за један ручак, једну чашу пива, кратку вожњу. А онда одоше повијених глава, али полако као да се надају да ће их Брзомилионерко позвати и рећи “ Еј, другари заборавио сам да вас питам за здравље и могу ли вам нешто помоћи“ или у најмању руку да ће им дати по хиљду динара.
И све време, док седим, имитирам их у мислима: како се дувају, персирају, како вичу једни на друге, свађају се због ничега, надају се да ће их Брзомилионрко, њихов најбољу друг приметити… и жалим их у себи, јер знам: другари, радници, обичани људи, више су учинили један за другог него цело богатство Брзомилионерка. Одоше посрамљени један од другог. У подсвести знају да ће и поред овог срама, опет то учинити када то он пожели.
Тако седим и даље уживам у лепотама наше варошице, кад наилази група варошана, носећи заставе, што државне, што пароле „Доле ови, горе они…
Слушам разговоре из групе:
“Ма људи моји, видите ли шта се ово дешава? Сви протестујемо, бунимо се, али ништа, ама баш ништа не сме се рећи за Брзомилионерка! Јер ко га помене – ето му… неће ни динар да баци!
Али о, како је лако… ооо, како је лако вређати сиротињу кад нико не гледа! Нема поштеђених: деца, комшије, они што немају ништа… еее, ту је права забава! К’о да смо у рату!
Ма, нема свете ствари. Све може! Може се понижавати, исмевати а онда у секунди сви нестану. Надају се сви да ће се Брзомилионерко појавити и „прекинути сушу“ у њиховим џеповима.
Ипак су се потрудили јер су се међусобно вређали и омаловажавали из дубине душе. Мислим, сви знају ко је крив за нешто, али ипак сигурније је вређати Анку самохрану мајку, Мићка сирочета…. јер Брзомилиомерко је ипак брат,цар, господин и није он крив што је новац код њега јер се човек снашао. Да није ових покварених радника, све би било ок, Брзомилионерко би био Брзомилијардерко и сви би били задовољни. Лопата би била лакша, суша би нестала а ми културнији почели би да вршимо нужду у свом тоалету а не у комшијском дворишту. Не би било веза, корупције, свако би радио туђи посао као што је и нормално јер је тако рекао онај кога волимо а то је новац који има различите називе: Култура, Власина, Стручност, Спорт, Правда … Тај новац има толико назива да кад уђе и џеп одједном постајеш Брзомилионерко правични.
Ма, смешкати се, вређати, сматрати као да је све нормално… Еее, то је варошки живот, брате мој!”
Напомена: Сврха ове приче је забава, прича је шаљивог карактера и њој су измишљени ликови. Аполитичан сам и групације људи су такође измишљене.
А. Видосављевић
На слици су моји омиљени и уважени професори.
