Изнад прага, ка сопственом гласу.
Дан уписа на факултет у Нишу освануо је тежак од очекивања. У нашој породици, тај датум је месецима унапред био обележен као прекретница. Пред зграду факултета стигли смо са фасциклом пуном папира за смер Социјални рад и социјална политика. Био је то рационалан избор, одлука донета на породичним састанцима, нешто што је свима деловало најближе мом начину живота у колицима. Веровали смо да ће ме тај позив научити како да се носим са системом који ме окружује. Извршио сам све стручне припреме, проучио предмете и дошао спреман да прихватим ту предвидљиву будућност.
Већ у холу факултета дочекала ме је заслепљујућа енергија. Свуда су били постављени штандови за промоцију департмана, старији студенти су делили флајере, а моја генерација је са збуњеношћу обилазила шарене пултове. У том креативном хаосу, једна фигура је стајала у центру свега. Била је то драга, најдража Весна. Са својом плавом косом и енергијом која је смиривала жамор, она је организовала сваки детаљ на штандовима, бринући да све прође беспрекорно. Наш први сусрет десио се баш ту. Пришла ми је са плавим, љубазним очима и прелепим искреним осмехом који је истог трена отопио мој страх.
Док смо у том живом холу разговарали, поред нас је прошао један господин.
„То је професор Горан,” шапнула је Весна.
Запамтио сам то име истог трена, јер када је проговорио, хол је на тренутак утихнуо. Његов глас је имао дубину коју до тада нисам чуо; звучао је као књижевност коју је предавао — српска књижевност 19. века. Док је поздрављао колеге, у његовој боји гласа као да сам чуо одјек Његоша и стихова „Горског вијенца”. Тај сусрет, мада успутан, био је она пресудна искра. Одједном, више нисам само стајао на прагу факултета; већ сам био у том свету, осећајући да сам коначно нашао себе у ономе што највише волим.
„Дођи до моје канцеларије кад завршиш овде, да средимо папире,” рекла је Весна, а ја сам је пратио, носећи у мислима звук професоровог гласа.
Када смо сели у њену канцеларију, тишина кабинета дала је тежину свакој речи. Весна је почела да говори о књижевности, гледајући ме право у очи:
— „Знаш, књижевност није само читање. То је проналажење сопственог гласа тамо где сви други виде тишину.”
Погледао сам у своје руке на точковима, па у папире за социјалну политику, а онда се поново сетио професора Горана. Тај „практични” пут одједном ми се учинио туђим.
— „Ја… заправо желим србистику. Желим књижевност,” изговорио сам наглас.
Био је то мој први прави скок изнад прага. Весна се само још шире осмехнула, као да је то чекала још од хола. Окренуо сам се ка родитељима. У њиховим погледима нисам нашао прекор, већ олакшање. Тражили су мој пут заједно са мном и сада су га коначно видели.
Из зграде факултета изашао сам као потпуно друга особа. Збуњеност је заменила чиста срећа. Гледао сам у небо изнад Ниша, а у глави су ми већ одзвањали стихови 19. века. Мој сањалачки почетак је управо почео.
Док смо се враћали кући, посматрао сам пределе кроз прозор аутомобила, али их нисам видео на исти начин као јутрос. Сада је сваки брежуљак и сваки облак имао ритмику стиха.
У мени су се, изненада и снажно, пробудили стихови Лазе Костића моја прва озбиљна књижевна љубав, а сада, након сусрета са професором Гораном и Весном, те речи су почеле да навиру саме, као потврда да сам на правом путу. Почео сам тихо, готово за себе, да цитирам најинтимније редове „Santa Maria della Salute”, осећајући како свака реч вибрира у мојим грудима:
„Зар није лепше носит’ лепоту,
сводова твојих постати стуб,
него грејући светску грехоту
у пепо спалит’ срца си руб?
Опрости, мајко, сузама току,
опрости бисер што ти се рони,
што га просух у прах.”
Родитељи су ме слушали у тишини, а ја сам осећао како ти стихови лече све преостале сумње. Више нисам био заробљен у прагматичним плановима о социјалној политици; постао сам стуб сопственог унутрашњег храма књижевности. Кроз сузе радоснице које су се, баш као у песми, „рониле као бисер”, видео сам своју будућност.
Гледао сам у даљину, а у глави су ми се већ слагали планови за октобар. Тај дан, који је почео као административна обавеза, завршио се као химна слободи коју само српски стих може да пружи. Мој сањалачки почетак је управо постао моја стварност.
Године које су уследиле потврдиле су ту првобитну искру. Сваки пређени степен, свака прочитана књига и сваки савладани испит водили су ме ка циљу којим сам крунисао своје напоре – постао сам мастер филолог српског језика и књижевности. Кроз то путовање, фигура професора Горана Максимовића остала је мој светионик. Пратећи његов рад, кроз који је као врхунски историчар књижевности, критичар и антологичар оживео заборављене светове наше прошлости, учио сам како се воли и чува сопствена култура. Његово истраживање српског реализма, комике и хумора, као и његово неуморно трагање за вредностима које чине српски духовни идентитет, постали су темељ мог сопственог образовања. Данас, на мојој полици, посебно место заузимају његове књиге „Заборављени писци српског 19. века и Критичка гозба” затим „Гласови из прошлости”… Оне за мене нису само научна литература; оне су лични аманети. Када отворим њихове корице, мој поглед стане на посветама које су ми дале снагу у најтежим тренуцима: „Ти си јунак нашег доба” и „Драгом Александру као подстицај за даље усавршавање”. Те речи професора Горана Максимовића нису само признање мом труду, већ потврда да су воља и љубав према књижевности јачи од сваке препреке и да се прави живот заиста дешава тек онда када искорачимо изнад сваког постављеног прага.
А. Видосављевић
