Aleksandar Vidosavljević, master književnosti: Svima vama koji ne vidite stepenice

ВЛАСОТИНЦЕ. – Свима вама који не видите степенице.
​Пре него што скренете поглед, застаните. Ово није прича о сажаљењу – за то немам времена, јер моји точкови морају да се окрећу. Ово је прича о цени коју плаћате када бирате пречице, док неко други мери живот кроз бол и жуљеве. Ако мислите да је успех само дестинација, погледајте у моје руке. Ако мислите да су диплома и положај ствар новца, погледајте у очи мојих родитеља. Прочитајте ово до краја – можда ћете се посрамити, а можда ћете коначно почети да несебично живите.

Точкови истине и лифтови лажи

Свако јутро мој дан почиње истим звуком: метални шкљоцај кочнице и онај тихи, истрошени шкрипат десног точка. Тај точак је мој највернији биограф. Његова излизана гума није само последица пређених километара; то је мапа мог живота који се никада није мерио корацима, већ окретима. На њој је прашина београдских плочника, песак испред болничких улаза и зној мојих дланова који су гурали и онда када су мишићи вриштали да стану.
Мој пут ка звању мастера књижевности није почео у амфитеатру. Почео је у оним дугим, бескрајно стерилним ходницима дечјих болница у Београду. Тамо, где време стоји, а ваздух има мирис јода и дечјег страха, провео сам године. Док су моји вршњаци учили како се шутира лопта, ја сам учио како да се не сломим под сопственом тежином. Памтим слику јасније од било које лекције: одсјај месечине на болничком линолеуму и силуету моје мајке у полумраку. Мислила је да спавам. Видео сам како јој рамена дрхте, како рукама притиска лице да пригуши крик. Видео сам и оца, који је стајао поред прозора, загледан у београдску ноћ, стегнутих вилица толико да су му вене на врату изгледале као напета ужад. Мислили су да не видим њихове сузе. Нису знали да су баш те скривене сузе биле гориво за моје точкове. Од њих сам научио шта значи достојанство у болу.
Моје школовање није било низ оцена, већ сурови низ савладаних висина. Осам година основне школе – првих хиљаду успона, где ме је отац на рукама износио уз сваки праг. Затим четири године средње школе, где је тело постало теже, а погледи вршњака оштрији. Сваки дан је био поприште моје воље. Наставило се са још четири године факултета, студија књижевности. Учио сам о слободи духа док су ме до знања доносили на леђима. И на крају, та једна година мастера. Седамнаест година пењања. Седамнаест година рата са гравитацијом и архитектуром која ме није желела.

Aleksandar Vidosavljević, master književnosti: Svima vama koji ne vidite stepenice!

Али када сам коначно узео ту тешку диплому мастера књижевности, изашао сам у свет који не познаје моје степенице. Ту сам упознао људе „брзог лифта“.
Срећем их свакодневно. То су људи чудних диплома, написаних преко ноћи, и још чуднијих, муњевитих успона до радних места о којима ја само могу да сањам. Гледам њихову имовину која се не купује платама, већ пречицама које мој образ не би издржао. Они клизе навише без отпора, заштићени именима својих очева који су, изгледа, рођени у тим истим лифтовима. Гледају ме са висине свог неправедног положаја. Да ли осећају макар мало срамоте када виде моја истрошена колица? Да ли им тај лажни сјај икада замирише на болницу и зној кроз који сам ја прошао да бих стекао право на знање?

https://medijacentarleskovacnovinardkocic.wordpress.com/

Данас, док држим ту диплому, обузима ме страх. Бојим се како ћу даље. Где је моје место у свету где се поштење гази, а пречице славе? Да ли су то заиста степенице о којима су ме родитељи учили, или су они своју кичму оставили на бетонским степеништима само да бих ја данас опет био ограничен истим металним рамом?
Подижем поглед ка небу и питам се: Хоће ли ме ОН погледати? Да ли Бог види сваки окрет мог истрошеног точка и сваку неправду коју сам прећутао? Можда је моје кретање ограничено, али моја душа је прошла пут који они из лифта никада неће моћи ни да замисле. Ипак, питање остаје, болно и немо: Зашто је пут правде увек најстрмији?

А Видосављевић