Aleksandar Vidosavljević: „Stvaralac“

Некада, у свету у ком су сва правила већ била исписана пре рођења, живео је дечак по имену Алек. Није знао ко је, али је одувек осећао да нешто није како треба.
Док су други без питања навлачили костиме живота, синови, ћерке, ученици, радници, грађани… Алек је остајао бос и необучен. Не зато што је хтео да буде другачији, већ зато што му ниједан костим није пријањао, већ гушио.
„Знаш, понекад ми се чини да све ово: живот, ред, обавезе, посао, правила није направљено за мене,“ – говорио је родитељима.
Али родитељи нису били као остали. Били су чувари искре.
„Наравно да није“ – рече отац. „То није направљено ни за кога ко мисли својом главом. Али постоји начин да изађеш из тога. Мораш се сетити шта си пре свих тих речи.“
„А шта сам ја?“ – питао је Алек.
„Семе. Али не било какво — семе светлости.“ – одговори отац.
Те ноћи, Алек није заспао. Његова соба се отворила као капија, и свет се растопио у магли мистерије. Ту, на граници снова и јаве, појавила се сенка, не као неко зло, већ као учитељ. Била је висока, без облика, али пуна гласова.
„Ко си ти?“ – упита Алек.
„Ја сам оно што ћеш морати да победиш ако желиш да постанеш стваралац.“
„Шта да постанем?“
„Стваралац, да видиш себе. Истинитог себе.“
И тако је почела Алекова авантура.
Пут га је водио кроз шуму Очекивања, где дрвеће шапуће шта треба да будеш. Свако стабло говорило је другу ствар:
„Буди лекар!“
„Буди војник!“
„Буди успешан!“
„Буди нормалан!“
Али Алек је само шетао, све док није нашао дрво без гласа. Када га је дотакао, осетио је да му срце сија.
„Ниси ли глуво?“ – упитао га.
„Не,“ одговори дрво. „Ја сам онај глас који се не чује, али ти припада.“
После шуме, дошао је до Језера Истине. Вода је била мирна, али оно што је видео у одразу уплашило га је: лице без црта, без имена, без идентитета.
„Ја ништа нисам!“ – прошаптао је.
Из дубина је изронила је Звездастa Риба и рекла:
„Ниси ништа… али ниси ни нико. Ти си простор између онога што јеси и онога што ћеш постати. Не бој се празнине. Ту се рађа светлост.
На крају пута, ушао је у Пећину Времена, где су све маске и костими били изложени као у музеју. Маска хероја. Маска генија. Маска светитеља. Маска обичног човека.
„Коју желиш да носиш?“ питала га је прастара Стражарка.
Алек је погледао све и одговорио:
„Ниједну. Не желим лице. Желим да га сам насликам.“
И тада, из њега је пробила светлост. Не као гром, већ као тихо, топло сунце у грудима.
Није више био дечак. Није био ни човек. Ни чудо. Ни краљ. Ни слуга.
Постао је Пут. Искра. Радост. Стваралац.
Од тада, у сваком бићу што тражи себе, што се не уклапа и не пристаје на маску, живи део Алека.
И шапуће:
„Семе не мора знати да ће постати дрво.
Али мора веровати светлости.“

II ГРАД ОБЛИКА
После Пећине Времена, Алек се нашао на чистини обасјаној златним светлом, али то светло није било сунце, долазило је из самих зграда, прозора, огледала и очију људи.
Пред њим се простирао Град Облика, место у ком сваки становник мора да има јасан, унапред одређен облик. Ко није имао, није постојао. Улаз у град чувала су два велика бића: Једноличност и Понављање.
„Твој облик?“ – затражи Једноличнист.
„Још га тражим!“ – рече Алек.
„Тражиш? Овде то није дозвољено. Овде се бира само међу прихваћеним облицима: квадратни, кружни, угаони, практични, корисни.“
Алек је у том тренутку пожелео да се сакрије. Да на себи нацрта нешто што изгледа „дозвољено“, макар да се не осећа тако. Али онда је осетио: нешто у његовим грудима греје се кад одбије да лаже.
„Не,“ – рече. „Нећу узети туђи облик.“
Чувари су се повукли. Град се отворио. Али град није то прихватио са радошћу, осећао је се као да цело место тихо грди и понижава.
Улицама града ходао је са својом сенком, која више није била мрачна већ сребрна. Сви су гледали у њега. Није имао облик, али је имао корак који не оклева.
Срео је дете које је седело поред фонтане и правило облике од воде.
„Како ти смеш да се играш?“ – упита га.
„Не знам!“ – рече дете. „Претварам се да не постојим.“
„Зашто?“
„Зато што не могу да будем ништа што они траже. А онда бар могу да будем нешто што нико не очекује.“
Тада је Алек сео поред детета. Њих двоје су почели да праве облике од воде који се не могу описати. Облике који не трају, али сијају док трају.
Људи су застајали. Посматрали. Нису разумели. Али осећали су нешто. И први пут у том граду, неки су се усудили да не буду ништа.
„Како си то урадио?“ – упита дете.
„Нисам ја,“ – рече Алек „То је семе. Оно расте у свима. Само га треба навести да се игра.“
И у том тренутку, град је почео да пуца. Не од зла. Не од рата. Већ од унутрашње тишине која је постајала гласнија од свих правила.
Зграде су губиле оштре углове. Путање више нису биле праве. Норме су почеле да бледе.
Свет више није био „обликован“. Почео је да плута.
А Алек је схватио:
Ко се усуди да буде без облика, може да створи све облике.

III ПРЕВОДНИК ИСТИНЕ
Након што је напустио Град Облика, Алек се нашао у равници без боје. Ни трава, ни небо, ни земља нису имали нијансу. Све је било сиво не као сенка, већ као празно платно.
„Ово није место!“ – рече Алек сам себи.
„Наравно да није!“ – одговори глас из ничега.
„Ово је међупростор. Између онога што мислиш да јеси и онога што јеси.“
Из магле искорачи биће високо и прозрачно. Није имало лице, али његов глас је био као да ти чита мисли. Није звучао строго, већ чисто. Непогрешиво.
„Ја сам Преводник Истине!“ – рече.
„Шта то значи?“
„Све што кажеш, ја претворим у оно што заиста значи.“
Алек осети хладноћу дуж кичме. Није се плашио, али је знао, нема више скривања.
„Желим да будем слободан!“ – рече Алек.
Преводник ћуташе, па изговори:
„Тражиш дозволу да будеш слободан.“
Алек прогута кнедлу. Покуша поново.
„Желим да будем свој.“
„Плашиш се да нећеш бити вољен ако будеш свој.“
„Желим да будем стваралац.“
„Сумњаш да имаш шта да створиш.“
Тишина. Алек осети стид.
„Могу ли ишта рећи, а да буде истинито?“ – упита.
Преводник му приђе и тихо прошапта:
„Истина се не говори речима. Истина си ти, кад престанеш да глумиш.“
Стајао је тако, непомично. Без одбране. Без идентитета. Само срце и дах. Није више покушавао да буде неко. Није покушавао ни да не буде. Само је… био.
Преводник се насмеши без лица и рече:
„Добро дошло, Семе Светлости. Истина не тражи савршенство. Само присуство.“
Тло под ногама поче да трепери. Свет поче да добија боју, не од сунца, већ од Алековог унутрашњег сјаја.
Када је напустио међупростор, Алек је више личио на светлост него на дечака. Али не светлост која заслепљује — већ она која осветљава пут другима.
И док је корачао даље, глас Преводника му је остао у мислима:
„Ко год те пита ко си, не одговарај речима. Покажи се делом.
Свет не верује у речи. Али препознаје оне који горе изнутра.“
А. Видосављевић