Звук живота.
За моје родитеље који су преживели бол, а ипак сачували нежност.
Чујете ли звук који траје захваљујући вама.
Понекад ми се чини да и ваша тишина има свој ритам.
То није празнина, него откуцај нечега што је остало у вама.
Звук сећања, звук наде, звук живота који није одустао.
Гледам вас, ваше руке које су носиле свет тежи од речи,
очи које су виделе превише, а ипак остале меке.
Толико сте пута морали да сакријете бол
да би други могли да дишу.
Толико пута сте ћутали да би свет могао да спава.
А ја сада желим да кажем нешто што сте можда заборавили да чујете:
није било узалуд.
Ниједан ваш корак, ниједна жртва,
ниједно трептање у ноћи када је све изгледало изгубљено.
То је звук живота који траје захваљујући вама.
Нежан, упоран, жив.
Заслужујете мир.
Заслужујете радост.
Заслужујете да се смејете без терета у грудима.
Срећа не значи да ће нешто нестати.
Срећа значи да сте живи.
Па хајде…
Још једном удахните дубоко.
Издахните све страхове, све старе слике, све што сте чували у себи.
Отворите очи.
Ја сам ту.
Ваш син.
Ми смо заједно.
Дишемо и волимо.
И то је — довољно.
А. Видосављевић
