ЕВРОПСКИ БРАЗИЛЦИ
Ни дан данас се не зна чија је то била идеја, ко је све започео и одобрио, али више није ни важно, историја је упамтила да је градња тог стамбеног насеља почела изненада и наизглед стихијски, из најсиромашнијих делова земље одједном су почели да пристижу непознати људи доносећи са собом чудне акценте и навике, те на голим лединама, које су до јуче биле тек обичне зелене површине, стали себи да подижу кровове над главама, испрва се чинило да их неће бити много али их је из дана у дан бивало све више и новоформирано насеље је попут просутог мастила кренуло да се шири у свим правцима, у почетку су то биле тек бараке и уџерице, нестабилне творевине које ће прва кошава да одува а њихове станаре да врати одакле су дошли, мислили су староседиоци подсмешљиво гледајући у правцу својих нових комшија, међутим, убрзо су вредне руке придошлица шаторе и бараке претвориле у куће од чврстог материјала и ствар је постала озбиљна, шта сад да радимо, питали су се у чуду општински и градски оци, али онако шокирани и већ пословично неспособни нису предузимали ништа, ово ругло треба одмах да се сруши, предлагали су храбрији међу њима, али се већина уплашила како би то политички могло да одјекне па је одлучено да се сачека директива са врха, ње, међутим, није било па су куће наставиле да ничу као печурке после кише, а добар глас о томе да се у Београду може подићи кров над главом за мале паре и без грађевинске дозволе допро је и до најудаљенијих села Србије те је оданде кренуо нови талас досељеника и гле, убрзо у новом насељу игла није имала где да падне, па ово ће бити права еколошка катастрофа!, завапили су еколози, ово је прави, правцати пример урбацида, загрмели су урбанисти, зашто општина не реагује?, чудили су се социолози, но већ је било касно, једном или два пута екипе за рушење заиста су загазиле у унутрашњост ове чудне насеобине, али су их лукави житељи дочекали државним заставама и патриотским песмама па су грађевински инспектори са све машинама морали да цурикну, да видим тог храбришу који би се усудио да сруши кућу на чијем крову се налази урамљена фотографија великог вође, правдао се после један од њих у својим мемоарима описујући најтужнију епизоду из своје радне биографије, човече, па они немају ни канализацију, а користе само пољске тоалете, згрожено су коментарисали они који су макар једном успели да уђу у овај гето, прљавштина и ђубре су на све стране, где ли се купају и да ли се уопште купају? забринуто су вртели главама чланови санитетских екипа који су имали ту несрећу да их посао нанесе тамо, да им видите само блатњаве сокаке, ниједну адресу не успевамо да потрефимо, сведочили су огорчени поштари, а тек што су се на дивље прикључили на струју и паркирају се где хоће па им нико им ништа не може, беснели су радници комуналних предузећа, све то треба ципелом у гузицу па вратити у села из којих су дошли, предлагали су стари Београђани, ех, лако је то рећи, али тамо ни полиција не сме да уђе, меланхолично су кршили руке мање одлучни, па ово је права бразилска фавела у сред Европе!, били су одушевљени камермани страних медијских кућа и пели се на узвишице изнад насеља правећи ексклузивне репортаже о европским Бразилцима који то нису више само у фудбалу, децо, оно вам је највеће дивље насеље на Балкану, показивали су са безбедне дистанце родитељи својим малишанима скупину необичних настаба збијених једну уз другу, хоћемо ли некад отићи тамо?, питала би онда деца, али би им мама и тата објаснили да до тог насеље не иде градски превоз, а да у њему живе нервозне чике које хоће да шутну пролазнике и ударе посетиоце, а од чега они живе?, не би одустајали мали радозналци, то бих и ја волео да знам, рекао би онда тата намерно прећуткујући гласине да сваки житељ тог нехигијенског насеља од државе добија масне субвеције, ја сам чуо да унутра живи дрекавац, рекло би наједном старије дете млађем покушавајући да га уплаши, али би га мајка прострелила погледом и заклела се ни мртва не бих живела тамо, избиће нека зараза гарант, стресла би се потом и окренула главу на другу страну истовремено мунувши свог супруга лактом у ребра да дода гас како деца више не би гледала ту грозоту… ето тако је отприлике реаговала јавност на почетак настанка београдског приградског насеља Калуђерица средином седамесетих година прошлог века, а што сте ви помислили да се ови редови односе на једно друго насеље, једнако чудног имена, то је ваш проблем.
Бојан Љубеновић
НИН, 8.5.2025.
