ЛЕСКОВАЦ. – Дејан Ђорђевић, познати лесковачки професор, песник, књижевни критичар и хуманоста. Учесник је бројних књижевних вечери. Из циклуса “ Песме уморног сневача“
***
ДЕЈАН ЂОРЂЕВИЋ: ИЗ ЦИКЛУСА „ПЕСМЕ УМОРНОГ СНЕВАЧА“
Не навлачим духовни костим
на моју голу кожу
лутам сам и го
за допадљивост
мали прст на нози ме заболе
доста ми је заводљиве естетике, емпатије и болне патетике
спреман сам да „пуцам“ у поетике
за које сматрам да су варљиве и кварљиве
Баш тако!
Не пада киша ,него нам се
чини
не патимо, него нисмо задовољни
не умиремо, него нестајемо
лоше је време и зато нас боли глава, и кости, и леви бубрег
него, долазе нам гости
морамо бити насмејани
а, онда , лагане приче о аутомобилима, становима, гардероби
Шта има ново у граду?
Све под иницијалима, под велом тајне
без дискриминације уз толеранцију
Боже, како то гордо звучи
овај свет мора да научи да се опходи, да буде срећан
цивилизован до бола
у свему да ужива
у ономе што је на столу и испод стола
и мало шире и даље
до првог бутика, коцкарнице или апотеке
а, кога брига што се тај човек прерано усправио
па га данас боли кичма и што му клецају колена, не раде црева како треба
кад он хтео-не хтео мора бити срећан до неба
зато што је умрежен, уврежен, дигитално писмен.
Револуција, друже мој
кажу, тамо неки
технолошка револуција
грађанско васпитање
хуманизација и мултикултурализам.
Ниси обавештен
ми уграђујемо вештачка срца
организујемо трке на сто метара људима без ногу
разговарамо са вештачком интелигенцијом
волимо се на даљину
не осећамо празнину, ни поноре
изнад нас је високо,
а ти си ниско пао
не досеже твоје око
до наше лепоте.
Види срамоте!
Прогласићемо те ружним и слепим, укаљаћемо те, понизити, уваљати и бацити на смеће
кога нико неће, никоме не треба, ни зашта је.
Пристајем!
О чему ћемо разговарати?
Ни о чему!
Значи, о људима!
