К’Д ТИ СУЂЕНИЦА ДОСУДИ.
-Женооо, голему си срећу имала…
-За које?
-Како за које, пал’ нашла си мене ак’лнога, личнога, земља б’бњи под мене.
-Пааа… и такој си је, нећу криво да зборим, све си знајеш, намајсторичав си, а богами, к’д се удиклиш сви ти се удзверујев, убав си. Не ми је б’ш право што буљив очи овеј женетине у тебе. Стра’ ме, немој ти се обрне памет, да ватиш свет сас неку, од срам не би могла да искочим у село. (Мира Ђермановић)
Право да ти казујем, к’д се задевојчи, молила сам Бога да ми додели знановитога човека, да будне дирек на кућу, и да је, онакој, прави домаћин, чуваћан, ш’ће ми расипокућник.
Поштено да си признам, несам била нека цвећка за китење.
Још од т’г си бе језичата, а и убавиња ме неје млого красила. Цопеста у лице, ноге кутлаве, очи – једно натам, једно навам, што викав Лесковчани „чорбу гледа, месо вади“. Трмка на главу ко квачка да ми се извела. Школа ми је слабо ишла, све по две године у исти разред, „да утврдим градиво“.
-Ћерооо, тешко ће се ти одадеш, жи’ми ти – викаше ми баба.
Али, кој ти га знаје, како ти је суђеница записала трећи вечер, такој ће си будне. Мож’ па се неки претупа, да си убаво проживиш, лутрија је тој. (Мира Ђермановић)
Оно исна такој било, погледну ме онај озгор, фала на суђеницу и њојно записување.
-Е с’г би ти рекја нешто, немој се нађеш увређена.
-Ма, б’пни си га, које оће нек је.
-Како га цениш, дал’ сам и ја потревија прилику?
-Чек, молија ли си ти Бога да ти даде неку ак’лну и убаву?!
-Несам.
-Затој неси ни тревија прилику, сам си затој крив.
(Аутор: Мира Ђермановић)
