Često se žalimo kako nas drugi ne čuju i ne vide. Često smo sami sebi tužni pajac u ogledalu. Ostavljeni, napušteni, zaborabljeni. Često smo večito oni neshvaćeni.
O, kako su nam samo svi drugi krivi za sve naše životne promašaje. Za rane koje čestito nosimo kao ordenje, napućenih grudi, kao dokaz našeg tako nepravednog stradanja.
A tako retko u sebe pogledamo, još ređe progledamo.
Taložimo smeće koje retko praznimo. Jer je lakše otpad gomilati nego pošteno i mučki se isprljati. I za svoj nerad, druge kriviti.
