ЛЕСКОВАЦ – Лесковачки културни центар оргнизује промоцију књиге Зорана Давинића КАПИЈА ЗА ДРУГИ СВЕТ (Српска књижевна задруга, Београд 2019).
О роману говоре: проф. др Сунчица Денић, професор на Педагаошком факултета у Врању, Данило Коцић, новинар и публицисата и аутор. Одломке из књиге говори Светлана Пешић.
Промоција ће се одржати у четвртак, 12. децембра у 19 часова у Холу на спратуЛесковачког културног центра – саопштавају из ове установе.
Белешка о Зорану Давинићу
Зоран Давинић рођен је у Власотинцу. Писањем је почео да се бави још у основној школи када је на књижевном конкурсу часописа Змај, у конкуренцији више од педесет хиљада радова, за поему о васиони добио прву награду. У гимназији је постао сарадник листа Јеж и свих великих југословенских радио станица. Као студент, објавиоје више радио комедија. Године 1977. написао је победнички сценарио на Турни духовитости у организацији Радио Београда и Политике експрес, у конкуренцији шеснаест градова у Југославије. На Међународном фестивалу хумора и сатире добио је три златне кациге: за кратку драмску форму (текст објављен у НИН-у), за хумористичко-сатиричну песму и за сценарио за стрип на тему „Права детета“, чији је покровите био УНИЦЕФ (стрип објављен у Политикином забавнику).
Објавио је књиге Рупа до рупу, Мени се свађа и Минђуше од цветних грана. Написао је више позоришних комада, који су играни у Власотинцу и другим градовима Србије: Никад се не зна, Четири каваљера, Где ћемо течу и др. Добитник је више награда за причу.
Написао је сценарио за 180 епизода ТВ серије Агенција за СИС и Кафаница близу СИС-а. Добитник је признања Борин печат.Капија за други свет је његов први роман.
Данило Коцић: Зорана Давинића – „Капија за други свет“
Зоран Давинић није непознат српској књижевној јавности и због тога се његов роман-првенац може схватити као наставак књижевне радионице у чијем је средишту – завичај! Аутор, препознатљив по бритком хумору, овога пута описује, користећи уверљиве слике, живот људи, али и догађе у преломним годинама минулог века када се увелико неговао „култ личности“ и готово све, посебно у школи, било подређено идеализовању стварности и једностраној перцепцији у којој су једни били само добри, а други – искључиво лоши!
Оно што се најпре може речи за роман Капија за други свет (Српска књижевна задруга, Београд 2019) је одважност писца да потпуно отворено проговори о времену које је и сам проживљавао као дечак. У средишту интересовања за родни крај, Власотинце, и људи у њему чија је историјска судбина, без сумња, њему била добро позната.
Хаџи Ђорђе Ј. Јанић, иначе један од најобразованијих Власотинчана, у предговору романа (што је реткост), под занимљивим насловом „Трњак и звезде“, с правом уочава да је ово дело „хроника-роман“ или роман-хроника“ са јасним аутобиографским, убедљиво написаним детаљима, односно, како би рекао Михиз „аутобиографија о другима“.
У роману се нижу бројне слике као рукавци велике реке која се непрестано бори да буде довољно бистра и привлачна, а у исто време „плаховита“ како би показала своју другу нарав.
Главне личности су два млада живота, Зорице и Божидара, обоје ученици. Зорица, ћерка емигранта, жандарма Илије, а Божидар, син црквењака Николе. Све се одвија кроз њихове сусрете у школи, у вароши, у цркви, у игри, купању и другде. Из њихових судбина, како уочава у приказу романа проф. др Драгомир С. Радовановић, „види се сва тегобност тадашњег живота, који им је додатно отежавао жиг ударен од актуелне власти, да су ретроградни, јер су деца непријатеља“.
Како аутор каже на почетку романа Капија за други свет, „истинита прича почиње у првом послератном лету, на дан Светог Јована, у Власотинцу, заборављеној вароши на југу Србије“. Тако нам је јасно стављено до знања и време, и место и суштина романа.
Нека дешавања, поготово у школи, могу се схватити „политички прејако осенченим“ и зато се намах чини да су неуверљива, али аутор сугерише да се све баш догађало онако како је и записано. Том приступу аутора се нема шта замерити, јер је он, као један од учесника бројних дешавања (иако су, како сматрају теоретичари, писци у „двострукој улози“, по правилу, „непоуздани сведоци“).
Аутор јасно указује да је у време збивања радње „свака сумњичавост према мерама актуелне власти“ била – погубна. Савременици тога времена, а њих још има, и не крију да је било онога што се догађало у потаји, као и сваком систему у коме је владала атмосфера страха.
За писца, али и за неке од стварних ликова његове успеле прозе, „живот је веровање, константо веровање и нада. И ништа друго.“ И то, допричава аутор: „Веровање у ток. И то да ће све бити боље, да ће се нешто догодити!“ Дакле, уочљив је сукоб два света, две непомирљиве идеологије и наглашеног виђења стварности, оне коју је наметнула – победничка страна, али ту је вера као „спасоносна формула живота“.
Аутор и о „обичним стварима“ пише језиком који у себи садржи поруку наде и спасења: „Наћи ћеш ти капију за неки други свет!“ Та капија није овде, негде другде, далеко изван власотиначког видокруга. То је та порука, коју је једна од личности романа, познати професор и уметник Миодраг Миша Нагорни, упутио Зорици, јунакињи ове „драме у драми“. Њој ондашње власти, иако је била врло талентована, није помогла да се школује из „чисто“ идеолошких разлога!
Има у овом роману дивних литерарних поређења попут оног да се „љубав распршила као латица маслачка“. Или: „Немати хлеба, то није сиромаштво. Хлеб ће се наћи, зарадити, украсти. Али, немати оца, то је јад, празнина, провалија без дна.“ Опет, ново занимљиво, убедљиво поређење: „Вино је било магичне, тамноцрвене боје, густо као јесења магла и питко као изворска вода, али је, што би Власотинчани рекли, снажно ударало у главу.“
Говори аутор о бројним истинитим личностима једне заборављене вароши као зеленашима, намћорима и прзницама, али и о људима који у далеком свету „живе свој избеглички живот“, и о онима који су беседили: „Док ми буду постављали питања, живећу у уверењу да сам много паметан.“ Ту си и слике „малог човека“ коме је било много боље „бежање од истине“ како би се на тај начин „преварила наилазећа туга и зауставила патња коју сваки растанак неминовно доноси“.
У роману, кроз снажне животне, истините приче, сударају се два света: свет изгубљених нада, очекивања, чемера и самоће и свет светлости и слободе, изобиља и пуноће живота! Јунаци занимљивог, на моменте изузетно потресног, мајсторски написаног романа, су као сенке намах „изгубљени у сопственом болу“. Јер, да опет наведему поенту једне приче: „А снови су све. Снови су живот, све остало је ништа!“
Дани су текли, јасно се дознаје, у некој врсти међупростора између живота и смрти. Снажно, поетично су одсликане личностима овога романа, који се лако може претворити у узбудљив филм о једном времену туге, о периоду људског трајања када једна непроспавана ноћ може бити и све и ништа. Срећа, та – како писац каже – „магловита реч за којом сви потежу“ водила је нади. То је, разазнајемо, можда свакоме додељена животна судбина у којој је Зорица, пронашла свој свет у далеком Лондону. Са друге стране исте, драматичне стварности, Божидар, син црквањака, после пет деценија „заробљеништа“ у психијатријској болници, умире о чему се у власотиначкој вароши пронела вест „која је такла и узнемирила неколико његових пријатеља из комшилука и школе“, а на скромном каменом обележју гроба, који су подигли другари из школе, било је исписано: „Убила га је држава“.
Роман-хроника Зорана Давинића, који се чита уз унутрашњи „бес и тугу“, уз „радост и наду“, скрива се „негде у бескрају вечности, какво је само небо“, поента и уверљивост писања.
У томе је, између осталог, посебна вредност дела у коме се аутор, познат најширој јавности као успели драмски писац, овога пута показао да не само добро зна у чему је увек вредност доброг романа, него и успешно ствара дело невелико по обиму, али значјно по јасним порукама и, пре свега, чистом, питком језику и дивним метафорама.
Оим романом Власотинце је добило хроничара који завређује пажњу не само „обичних читалаца“, заљубљеника у стил и језик, него и историчара којима су, засигурно, мање познате или непознате слике једног прохујалог, драматичног доба сиромашне вароши на југу Србије.
Ако бисмо укратко изрекли суд о роману Капија за други свет, могли бисмо да кажемо, јер се то види као на „брисаном простору“, да је реч о делу које никога неће оставити равнодушним. У томе је, по моме суду, вредност сваког, па и овог романа-првенца Зорана Давинића, познатог адвоката и књижевника, заљубљеника у Власотинце, где је рођен, одрастао и стварао дела која завређују свеколику пажњу књижевне јавности и много свестраније критичаре него што је аутор овог приказа.
Зоран Давинић, „Капија за други свет“, роман, приказ – проф. др Драгомира С. Радовановића
Ових дана изашао је из штампе роман, и то роман првенац, познатог књижевника из Власотинца Зорана Давинића, иначе такође и познатог адвоката. Зоран Давинић се и раније огледао у писању песама, сатира, хуморески и књига о Власотинцу и Власотинчанима. ( Рупа до рупу, Мени се свађа, Минђуше од цветних грана) . Познат је и по више својих позоришних комада, који су се изводили у Власотинцу и другим градовима Србије, а најпознатији је по ТВ серији од 180 епизода „Агенција за СИС“ и „Кафаница близу СИС-а“. Добитник је више књижевних награда и признања, међу којима је и признања „Борин печат“.
Баш ме је занимало шта нам искусни књижевник поручује у свом роману. Ја сам у роману нашао оно што сам очекивао. Увек ме је бринула бескурпулозност политичара, који су због власти и лагодног живота, проглашавали противницима државе, чак и отвореним непријатељима, оне који се нису са њима слагали. Чим неко не мисли као ја, онда је он против мене, а чим је против мене, онда је и против државе… А са таквима зна се, шта и како треба, мислили су они. Тако је било и тако остало.
За старије некако то могу и да поднесем, али да због тако олако изречене оцене доведете у питање нормалан живот деце, понижавати их и малтретирати, то мој ум не може да схвати, јер тако нешто може настати само у главама, које ум не користе. А управо о томе говори роман Зорана Давинића.
Власотинце, варошица на југу Србије је живела свој живот. После рата, против непријатеља, али и братубилачког, дошла је слобода. Нова власт је хтела нешто ново, а људи су хтели само да нормално живе.
Зоран Давинић на веома вешт начин описује тај живот, који је наизглед једноличан и монотон , а који је у ствари борба нових снага, које су хтеле да промен свој живот на боље и старих, које су хтеле да задржа свој мир, навике, обичаје… Он је то успео на једноставан начин, преко описа живота неколико ликова, који ће Власотинчанима бити познати, јер су из стварног живота.
Као главне личности наметнула су се два млада живота, оличена у ликовима Зорице и Божидара, обоје ученика. Зорица је ћерка емигранта жандарма Илије, а Божидар син црквењака Николе. Све се одвија кроз њихове сусрете у школи, у вароши, у цркви, у игри, купању… Из њихових судбина види се сва тегобност тадашњег живота, који им је додатно отежавао жиг ударен од актуелне власти, да су ретроградни, јер су деца непријатеља, жандарма Илије, који је побегао у Лондон и црквењака Николе, који и даље ради свој посао, иако религија за нову власт не постоји.
Описујући њихове догодовштине, школовање, играње, несташлуке, избор занимања, уз сусрете са другим ликовима, може се сагледати живот тадашњег Власотинца, па роман подсећа на хронику једне паланке у првим годинама после рата, који се није много разликовао од живота у осталим паланкама. Старији људи су имали своје циљеве, али имала су их и деца, па је ту долазило до сукоба између онога шта је требало да буде и онога чему су деца стремила.
На крају кроз расплет који даје, види се трагичност лика Божидара, који је провео у душевној болници више од педесет година, где је и умро, ни сам не знајући зашто, и Зорице која је, будући да је била талентована, успела да јој се оствари сан, постане позната вајарка и обогати се, али и даље жуди за завичајем.
Не желећи да се упуштам у оцену, да ли је баш све требало и морало тако да буде, остављам читаоцима да сами закључују.
Роман је интересантан, динамичан, реално описује живот тога времена са вешто укомпонованим догађајима, са одмереном дозом хумора, којег је било и у том суморном времену.
Роман је писан јасним и питким стилом, пријемчивим за све, реченице су кратке, сажете, уз употребу по мери изабраних придева, радња се одвија без застоја, па читаоци просто журе да се дође до краја и виде како ће се све то завршити. Дакле, роман држи пажњу читалаца, што је најбитније.
Многи могу поставити питање да ли је све то могло да се објасни и другачије. Вероватно, да. Зависи од идеја и порука, које желе да се изрекну. Оно што је аутор замислио, успео је да искаже на начин који је занимљив и који реално описује једно време полета, које је сем успеха имало и своје пропусте, који су неке људе учинили несрећнима.
Зоран Давинић је овим романом показао да је мајстор свог заната. Уме да одабере тему, начин казивања, уводи ликове према ситуацији и успева да дочара оно чега се други сећају само у фрагментима.
У роману има много реченица, које ја називам реченице – препеченице. Оне се могу и посебно објавити као мудре мисли. Овде ћу навести неколико њих :
– Уметност не може бити предмет извињавања.
– Оно што уметник створи истекло је из његовог духа, не из разума или несмотрености.
– Постоје људи којима немаштина не може да умањи срећу.
– Да би човек живео, мора да ради.
– Доброта никога није одвела у несрећу.
– Понекад је за аутора боље што је непознат.
– Ако се за нешто не бирају средства да се одбрани, то је власт.
– Учите, трудите се, читајте књиге и постаћете људи.
– Да ли је светлији пут светлости, од саме светлости?
– Господство се не огледа у богатству, већ у манирима и у души.
– Снови су живот, све остало је ништа.
– Бог помаже одлучнима.
– Снови се остварују само онима који у њих верују.
– Суштина ствари са не огледа у голом протоку времена, већ у његовом садржају.
– Сиромашни немају, али не краду. Зато су и сиромашни, и тако даље.
Зажелимо Зорану Давинићу да настави овим путем, јер оваква сведочанства о животу могу послужити као основа за оцену времена, која су прохујала, а која нису била иста за све.
Академик СКАНУ проф. др Драгомир С. Радовановић
Проф. др Живан Стојковић: „Чудотворна капија“, приказ романа Зорана Давинића „Капија за други свет“
Културна баштина југа Србије обогаћена је новом књигом адвоката Зорана Давинћа под изазовним насловом „Капија за други свет“ као посебног издања Српске књижевне задруге у Новом Саду, означеног као први роман овог већ познатог и вредног ствараоца чија луцидност превазилази све провинцијске оквире и с правом постаје вредна поштовања шире читалачке публике. Писац посебног сензибилтета, изузетних способности за персифлажу варошког живота кроз хумористичко-сатиричне обраде појединих животних ситуација, без обзира на професионалне стеге за такав приступ свакодневици, успео је да бајковито Власотинце крај реке Власине прослави подаривши му сву своју природну обдареност и способност да изнедри необичне књиге, са још необичнијим насловима, као и вредне позоришне комаде и да са великим успехом закорачи у свет писаца телевизијских серија које се дуго памте. Зато није ни чудно да је побрао бројне награде на културним манифестацијама и оставио их у наслеђе свом родном месту. Тај несташни ученик Лесковачке гимназије, помало бунтован, свој таленат за стваралаштво није доживљавао као предност у односу на окружење, већ као потребу да настави традицију југа као врло продуховљеног дела Србије са способношћу да се искаже и у оксиморону у свој својој специфичности за наук и промену. Интересантно је, међутим, да се писац Давинић у већ позним годинама одлучио да напише књигу коју је означио као роман, свој првенац, пошто је вероватно дуго сазревало у његовој интими силином жеље да се достојно одужи свом родном крају саопштавајући причу о судбини две породице, која би требало да ослика време прве две деценије после завршетка Другог светског рата и живот у малој вароши по много чему специфичној, а у првом реду по изузетном духу, сналажљивости, међусобном познавању, угледним људима, па чак и по жељи да буде ривал и Лесковцу. И успешно се потрудио да, како је рекао Хемингвеј „Онда кад писац пише роман, треба да ствара живе људе, људе а не типове, јер је тип карикатура“. И то је писац Давинић поштовао трудећи се својски да не упадне у реминисценцију. И онда нам се намеће дилема. Да ли су слике и догађаји у књизи резултат традиције и преношења сећања у малој вароши у којој се сви међусобно познају, јесу ли догађаји стварни или су плод дозвољене маште писца како би осликао одређено време новије историје Власотинца. По начину писања, стилу и приказивању појединих ситуација и личности добија се утисак да су оне стварне из послератног живота Власотинца и да чине мозаик карактера, навика, особености, успешности и пословности. Такав приступ је социолошко-историјски и књига би могла да представља етнолошку студију за варошицу Власотинце у историји југа Србије. Писана је већ изграђеним, питким и стилом вредним поштовања, јер показује способност писца да проникне у сваки кутак људског понашања и да га прикаже тако једноставно и тако уверљиво. Али, жеља да прати судбину две породице требало је да буде основа за евентуалне заплете који одударају од уобичајеног хода по мукама, а жеља да се каже много више од тога натерала га је да описује и друге, додуше врло интересантне догађаје и личности потврђујући нашу тврдњу да се не ради само о роману, већ о хроници послератног Власотинца. И наравно, ако се то прихвати онда је јасно да те приче није могао сам писац да доживи и упамти јер је био доста млад, али је његова посета Енглеској у зрелим годинама аутобиографско казивање. И ту ћемо цитирати мисао Гетеа: „Изгледа нам да су неке књиге написане не да из њих учимо него да бисмо сазнали како је њихов аутор нешто знао.“ А то представља и својеврсну опасност за литерарни приступ. И управо ту је писац упао у замку. Следећи приче и ново тумачење историје тог малог места, па и целе Србије, прихватио је делимично политиканство и упустио се у неутемељено историографско тумачење појединих догађаја, са жељом да што драматичније прикаже судбину те две породице у послератном Власотинцу од којих је једна нашла врата за други свет, а друга је постала жртва, како каже писац новог режима, који је аутократски, јер је сина црквењака Божидара „убила држава“. И то држава која је, како такође тврди, била против религије и цркве, а осудила је дечака Божидара зато што је украо црквени крст (?) и ни мање ни више него га отерала у лудницу где је провео педесет година и тамо умро, а он лично је годину дана раније ишао да га посети и тада се уверио да је потпуно нормалан. Нису вероватно могле да га ослободе ни нове демократске власти. То су црне наочаре. Судбина, пак, друге породице жандара Илије, који је заједно са неким четницима побегао у Енглеску „да га нове власти не би убиле“, је сасвим другачија. Његова ћеркица Зорица је доживљавала страшна понижења због одбеглог оца, као, на пример, да је куварица у ђачкој кухињи приликом поделе оброка ударала кутлачом и није јој давала оброк јер је из „четничке породице“ (ваљда из жандарске), а то вероватно наставници нису намерно хтели да виде. Зато није ни добила стипендију од нових власти иако је положила пријемни испит за уметничку школу и тако није могла да се школује. А писма од оца Илије нису стизала, јер нова комунистичка држава то није дозвољавала. (?) А много касније, како каже писац, кад се Тито споразумео са Черчилом (а они су се састали 1944) стигло је коначно породици Рајни писмо, па је оно било КАПИЈА ЗА НОВИ СВЕТ, коме вероватно сваки читалац треба да тежи, јер је Зорица тамо уписала Ликовну академију, постала познати вајар, обогатила се и живи у изобиљу, које је аутор романа лично видео. Чак је њен отац успео само за један дан да добије сва потребна уверења о држављанству и тако је Зорица могла да остане на академији и постане срећна и богата у туђем свету. А то што се Илија тамо оженио другом женом и довео своју прву из Југославије није ни по међународном праву бигамија. Тако та породица наставља да живи срећно и писац топло препоручује ту ЧУДОТВОРНУ КАПИЈУ за будуће генерације. И опет ћемо позвати у помоћ Гетеа који каже „Слободни сте само ако вам је савест чиста.“ Илија се није вратио у земљу ни после демократских промена. А Анте Лукић каже „ Ко пљуне на родна врата, туђа ће га по петама тући“. По Давинићу, у Власотинцу је после рата на сваком углу био по један агент који је све снимао, па вероватно и њега кад је завршавао правни факултет у тој аутократској држави. А шта рећи кад се прочита детаљ да је један, иначе окорели комуниста, тражио од свог сина да виче „Живео Тито“, а он то није хтео па га је зато отац везао конопцем и спустио у бунар тражећи да то каже. Син је, међутим, ипак викао „Живео, краљ“. Вероватно персифлажа, а можда је и уверење. И гле чуда. Власотинчани који су пролазили поред зграде Општинског комитета Комунистичке партије стално су чули како људи вриште од батина које добијају од комуниста. Тако се писац огласио и са својим политичким уверењима. Остаје нејасно колико је могао да се прилагоди новим правним нормама пошто је правни факултет завршио у то „мрачно“ комуниситичко време као и да се бави адвокатуром.
Поштовани Давинићу, уз све похвале за опис бројних других ситуација и социолошко- етнолошком приступу твоје Власотинце, ово није заслужило уколико није хумореска. И на крају, роман у није потребан предговор, нити на крају садржај, а у Социјалистичкој Југославији чувари реда нису били полицијци већ милицајци.
- август 2019.
Проф. др Живан Стојковић
